Oд прве појаве живота на Земљи, пре 4,5 милијарде година, ћелијски организми функционишу на фундаменталном принципу – ‘преживи и размножи се’. Живот као ентитет тражи начине да опстане. Човек је, тренутно, вероватно најсложенија биолошка машина помоћу које то постиже.

Саму људску расу је одувек занимала идеја о вечном животу. Било преко уметности, кроз коју је, користећи најчешће, поред љубави, мотиве живота и смрти, настојао да створи бесмртна дела, било кроз науку, прво се бавећи алхемијом попут Николаса Фламела, па све до најсавременијих открића.

Анк – египатски симбол вечног живота

 

Организам за који се тренутно верује да држи ‘кључ бесмртности’ је медуза по имену Turritopsis dohrnii. Оригинално вероватно пореклом са Пацифика, откривена је још 1883. године али се за њену јединствену способност сазнало тек крајем 20. века. Ова медуза припада класи Hydrozoa и насељава умерене и тропске воде. Тело је облика звона, пречника око 4.5 мм. Телесни зид је танак и провидан па се може уочити црвена гастро-васкуларна дупља као централни део тела. Одрасле јединке поседују око 80-90 тентакула. Као и већина хидрозоа поседује смену генерација.

Медуза – Turritopsis dohrnii

Шта је оно што је карактеристично за ову врсту? Полипи се размножавају бесполно док се медузе размножавају полно. Turritopsis dohrnii има способност да се после полног стадијума врати у бесполни, као и да овај циклус изнова понавља. Установљено је да је за овај процес одговрна трансдиференцијација тј. појава да једна врста ћелије пређе у други. Научник Шин Кубота, са Универзитета у Кјоту, успео је да у лабораторијским условима у року од две године, овај циклус понови 11 пута, и то је, за сада, најуспешнији покушај.

Ово се можда чини као мали корак, али шта ако нам ипак отвори нека нова сазнања? Да ли је физичку бесмртност ипак могуће досегнути? И ако одговор, у вероватно некој далекој будућности буде ‘да’, да ли би то нас, као врсту, требало да радује или плаши?