Успели смо, сад је све могуће!

Ову реченицу је изговорило нас неколико чим смо закорачили на врх  Миџор на Старој планини.

Фестивал месеца кажеш?

Одушевиле смо се другарица и ја када смо виделе план пута. У питању је био успон у ноћи пуног месеца између 27. и 28. јула,  а чији је организатор „Србија за младе”. Пријавиле смо се, купиле чеоне лампе, кабанице и кренуле на наше прво планинарење, односно хајкинг.

Сам пут је трајао нешто дуже од очекиваног, јер је било око 700 људи и требало је то организовати како треба.  На жалост нисмо стигли на време да испратимо помрачење месеца, које је трајало од 20:30 до 20 минута после поноћи али смо стигли на део предавања професора Природно-математичког факултета из Ниша на тему планете Земље, Месеца и сунчевог система.Предавање је организовано на платоу испред кафе-ресторана “Плажа”.

Након предавања могли смо да се опустимо уз живу свирку, која је трајала до мало после поноћи.

Магла се већ толико спустила, да ништа пред собом нисмо видели, као да нам није дала да видимо пут, као да је наговештавала да ћемо се дебело помучити да бисмо видели њену лепоту. Тако је и било.

Миџор се налази на висини од 2169 метара надморске висине, а стаза до врха дуга је око 7.5 км, мада смо ми ишли дужим путем. Налази се на самој граници са Бугарском.Иначе, Стара планина се пружа од Вршке Чуке на северу, до Димитровграда на југу. Налази се на територији следећих општина: Зајечар, Књажевац, Пирот и Димитровград. Проглашена је парком природе 1997. Једна је од најочуванијих  планина Србије и зато би требало предузети мере заштите као што је спречавање дивље градње и хидроцентрала. Занимљиво је то да на Старој планини расте 18 биљних врста које су Уредбом о заштити природних реткости на подручју Србије стављене под законску заштиту. Биљних врста са црвене листе има 37. 

Него, да се вратим на сам успон. То је предивна ствар, требало је осетити тај бол у ногама, раменима и коленима, требало је удахнути тај планински ваздух за којим чезнемо целе године и осетити како нам се ум отвара и вришти од среће што је на одмору, без сувишних мисли и отровних илузија, само садашњи тренутак. Диван осећај!

Друштво су нам правили и пси који су захвално обигравали око својих власника.

Успон је трајао све до 5 ујутру и тада смо награђени за труд, планина нам се отворила.

Све се утишало и сви разговори које смо водили до врха, авантуре искусних планинара, понека свађа и звук омота чоколадица, магла која је пљуштала преко облака и боје које су се низале пред нама.

Одлучили смо да кренемо назад ка кафићу и аутобусу и успут искористили сваки тренутак да уживамо у погледу.Међутим, пут до аутобуса се одужио на више од сат времена  из више разлога, а главни је организација водича.Када смо коначно ушли у аутобус, кренули смо на доручак у једно село у близини и потом кренули назад за Београд.

Нисам била срећна што се враћам али бар сам богатија за искуство више и моје мисли сада боље разумеју где им је место. ☺