Нису лоша времена. него човек.
Чарлс Дарвин

Човек одувек посматра природу, разумева је, анализира и доноси закључке које потом користи у даљем разумевању и сазнавању о постојању. Како бисмо јасније перципирали ову потребу, корисно је подсетити се да је закон у природи одређена појава, која увек функционише на исти начин. У којој мери прихватамо и уопште схватамо исте, зависи од наше хијерархијске позиције, степена образовања, личних опредељења… Но, без обзира на све индивидуалне диференцијације и сукобе око исправности дефинисања, природни закони кројени су без партиципације човечанства које је за њихово постојање, узрочност и механизме у потпуности ефемерна, материјализована и ништа друго до еволутивна појава. Дакле, који год начин дискусије и њене комплексности да изаберемо, једно увек остаје чињенично, а то је да покушај одступања од правила игре има у 100% случајева леталан исход, те свест о природним законима, није избор.
Неко моје утемељено мишљење, јесте да у намери да се креирају позитивне промене или новине у било којој друштвеној или научној области, долази до саботаже у старту, због недостатка једноставности у дефинисању намере, циља и узрока. Без обзира да ли говоримо о астралној физици, биологији, екологији, психологији…. губимо из вида да наше сазнање о истом не значи и његово откривање што човек врло често уображава, као ни нужну исправност у разумевању истог. Због тога, неопходно би било достићи превасходно освешћеност у свом односу ка природном стању ствари, те да увиђање и поимање истих никако не даје право да се њима ирационално манипулише. Из тог разлога, наука без филозофије или бар етике, не може се нити поимати нити применити, док филозофија без научних открића, не може саму себе оправдати. У овом нераскидивом односу без чијег постојања не можемо доћи до истине нити схватити шта је циљ, јавља се проблем и истовремено решење-човек!
Аксилогија (теорија вредности), са својим компонентама етиком и естетиком, омогућава нам да увидимо и одредимо шта је добро, као и шта је исправно (ова два нису нужно у корелацији!). Ако причамо о етици, њена неопходност за постојање не подлеже дискусији, али да ли је сама етика нужно етична?! Вода се може наћи у три агрегатна стања, и то је универзални закон који опстаје без обзира на наше постојање. Етика са друге стране, кројена је и разумевана од стране човека. Еволуирањем или дисеволуирањем телесног и умног, не дешава ли се исто и са човековим продуктима, са његовом мишљу и идејом? У времену где је човек отелотворена дефиниција нељудскости, да ли етика уопште постоји? Ако нечовек дефинише проблем, да ли као такав у свом одступању од свега што јесте, може било шта схватити, када решења која даје, нису ништа до нови егзистенцијални проблеми. Ако наука подразумева систем уређених знања о нама и свету који нас окружује…. па онда се ми и не бавимо науком. Ми се бавимо личном ароганцијом. Лишени свих исконских вредности које смо у стању да поседујемо, ми смо креирали свет у коме су мудрост и разум могући једино ако потпуно полудимо, ми губимо могућност да егзистирамо. Те уместо да се бавимо конзументима неисправног и силним последицама, окренимо се ка нашој неусклађености са физиком, хемијом и биологијом која нас окружује. У основи свега лежи једноставно решење, тако је и у овом случају. Ми се не суочавамо са проблемима, ми јесмо изворни проблем, али на сву срећу, и решење.