Отпадне воде су природне воде које су неком употребом постале штетне по животну средину. Том приликом се њене физичке, хемијске или биолошке карактеристике толико мењају да она постаје неподобна за исту ту употребу. Могу бити: атмосферске (које се прикупљају током падавина или топљења снега) и подземне воде које су најмање загађене, комуналне тј. градске које настају мешањем санитарних (из домаћинства) и индустријских вода и за крај воде из пољопривреде.

Без обзира где и како настају, све отпадне воде се морају пречистити ако њихов квалитет не одговара законским оквирима. Ове оквире квалитета и количине отпадних вода одређују надлежни органи, како би заштитили своје воде и земљиште од загађења. Сама држава одређује норму потрошње воде на основу своје развијености и на овој количини се базирају планови за изградњу постројења за водоснабдевање и за пречишћавање вода. Иако се у Србији троши мање воде него што је нормом предвиђено, веома мало воде се пречишћава. Велика количина воде се излива изван канализационе мреже, а чак и вода која уђе у канализациони систем у већој мери се излива непречишћена због малог броја постројења за пречишћавање. Различити извори говоре да се у Србији прочишћава свега до 10% отпадних вода! Више од 50% индустрија не пречишћава отпадне воде, јер немају средстава за то. Највећи градови Србије (Београд, Нови Сад, Ниш) немају постројења за третман отпадних вода. Београд отпадне воде испушта директно у Дунав и Саву. Термоелектране, рудници у близини река, дивље депоније (немају водонепропусни слој који спречава да отрови уђу у земљиште и подземне воде ), кланице – сви њихови нуспродукти (пепео, нафта, тешки метали, крв и др.) уливају се у наше реке, а киша слива олово и бензин са улица. Вода за пиће често има повећану количину гвожђа, мангана, арсена, нитрита што је најизраженије у Војводини, а поготово Зрењанину. У овом граду је вода забрањена за пиће већ 14 година због превелике количине арсена (заправо се мисли на отровно једињење арсена, As2O3, које при дугогодишњем уношењу доводи до појаве различитих облика канцера).

(Преузето из рада: VOJNOTEHNIČKI GLASNIK/MILITARY TECHNICAL COURIER, 2013., Vol. LXI, No. 3)

Санитарне отпадне воде су загађене фецесом и урином, остацима при кувању, прању и чишћењу. Оне немају талоге већ садрже растворене и пливајуће материје и углавном су сличног састава. За околину су штетне због присуства патогених микроорганизама и детрџената.
Индустријске воде су веома разноврсне по загађењу. Могу бити и више стотина пута загађеније од санитарних вода. По количини загађења које узрокује издваја се хемијска индустрија укључујући и фармацију. Ове воде се обавезно морају пречистити пре мешања са санитарним водама у канализацији, јер садрже материје које се у постројењима за пречишћавање комуналних вода не могу уклонити. Такав поступак се назива предтретман индустријских отпадних вода и врши се у кругу фабрике.
Отпадне воде из пољопривреде садрже пестициде и ђубрива који се директно из земљишта сливају у подземне воде или површинске воде у близини. Ђубрива су богата солима азота и фосфора који изузетно погодују биљкама и неким микроорганизмима стога често долази до њиховог пренамножавања и „цветања воде“. Пренамножене цијанобактерије могу да ослободе отрове који делују на нервни систем људи и животиња, па се овакве воде не смеју пити. Осим тога, пренамножени микроорганизми троше превише кисеоника, услед чега рибе и друге водене животиње умиру.

(лево: „цветање воде“; десно: помор риба, преузето са ribolov.co.rs)

Како се отпадне воде пречишћавају?

Примарно (механичко) пречишћавање уклања растворене и пливајуће честице или талоге коришћењем решетки, сита, таложника, хватача масти. Некада се додају хемијска средства да побољшају таложење. Врши се и стварање ваздушних мехурова који са собом на површину носе и честице загађења што се назива флотација. На овом нивоу се уклони 100% грубог чврстог материјала, преко 50% растворених честица и 10% фосфора.
Секундарно (биолошко) пречишћавање представља гајење одређених врста бактерија које елиминишу биоразградива загађења,тј. усвајају их за сопствени раст. Могу се користити и аеробне (користе кисеоник) и анаеробне бактерије (не користе кисеоник). На просторима умерене климе најчешће се користе аеробне лагуне или језера са активним муљем у коме су бактерије, протозое или алге. Овако се пречишћавају санитарне воде. За индустријске воде примењују се анаеробни поступци као што је метанско врење, јер су ефикаснији. Успешност биолошког третмана је око 85%, али у води преостају микроорганизми, метали, органска једињења која се не могу разградити биолошким путем. Муљ који преостаје се такође мора обрадити у зависности од остатака у њему. Најједноставнији вид обраде муља је компостирање, али се често мора вршити и механичка обрада (уклањање папира, металних, пластичних делова и другог), као и термичка обрада.
Терцијарним пречишћавањем се уклањају једињења азота и фосфора. Велике количине фосфора се не могу уклонити биолошким путем јер је за то неопходна подједнака количина угљеника, азота и фосфора (која је у овом случају нарушена). Зато се врши таложење хемикалијама.
На крају долази квартерно пречишћавање за финално уклањање преосталог загађења филтрацијом или апсорпцијом, некад праћено дезинфекцијом воде.

На слици су приказане фазе пречишћавања отпадних вода. Видимо да је прво механичко, па биолошко, па хемијско пречишћавање. Муљ који остаје после прве и друге фазе се исто обрађује, а потом превози на депонију.

У Србији са 173 општине (укључујући градове) постоји свега 50ак постројења за пречишћавање отпадне воде од потребних 350 минимум. Притом у њима постоји или само биолошки или само механички третман, ретко оба. У Сокобањи је колектор обрастао у коров. У Аранђеловцу, Крагујевцу и Горњем Милановцу постројења су стара преко 30 година. Код Љига је постројење радило само месец дана, у Лесковцу је изградња замрзнута, а у Ужицу је пројекат лоше урађен. За изградњу у Београду би требало бар 300 милиона евра. Тако да је за сада Дунав најбоља опција. Дунав је моћна река тако да брзо односи загађење, а Ђердап се понаша као пречишћивач. Велики проблем је у случају Мораве која има много слабији ток, а окружена је великим градовима.

Мислим да је ово важна тема о којој треба да размишљамо сваки пут када пустимо воду у кући или када прођемо поред неке фабрике и када помислимо „О, океј, свакако ће се та вода пречистити негде“.