Толико смо до сада слушали, али и причали о утицајима пластике и пластичних кеса на животну средину, да постоји реална шанса да код сваког ко имало брине о својој околини сама помисао на пластичне кесе буди лоша осећања. Већина вероватно већ одавно при одласку у куповину размишља о алтернативама попут папирних кеса, али и памучних торби које у последње време постају све заступљеније.

Међутим, да ли смо се икада запитали колико су поменуте алтернативе заиста еколошки гледано боље решење од пластике? Очигледно је само да са гледишта стварања чврстог отпада пластичне кесе немају премца, али шта је са, нама невидљивим, категоријама попут емисија штетних гасова, утицаја на климатске промене, утрошка енергије, утрошка воде, токсичности, итд? Одговор, нажалост, није толико очигледан.

Овим питањем у релативно новијем истраживању позабавила се Данска Агенција за Заштиту Животне Средине.

Кључни метод за одређивање еколошког отиска и одрживости неког производа јесте Процена Животног Циклуса (Life Cycle Assessment – LCA). Њом се анализирају сви кораци (од екстракције сировине, производње, транспорта, употребе и коначног одлагања) у животном циклусу производа и израчунавају утицаји истог на стварање емисија гасова стаклене баште, потрошњу природних ресурса, загађивање воде и земљишта, стварање смога и токсичних нуспроизвода.

Истраживањем су обухваћена два главна типа пластичних кеса, полиетиленске кесе ниске густине (LDPE) и полиетиленске кесе високе густине (HDPE), као и дванаест алтернатива од којих су најзначајније управо памучне торбе и папирне кесе. Појашњења ради, кесе које добијете или купите у супермаркетима углавном су HDPE, док се LDPE чешће добијају у продавницама одеће и обуће. Такође, џакови за смеће најчешће су LDPE. Испитивано је четрнаест категорија утицаја на животну средину у животном циклусу производа.

Можда изненађујуће, а можда и не, полиетиленске кесе ниске густине (LDPE) однеле су убедљиву победу у односу на конкурецију. Поређења ради, да би памучна торба достигла ниво једне употребе LDPE кесе само у категорији утицаја на климатске промене иста мора бити употребљена 52 пута, а ако се ради о органском памуку чак 149 пута (будући да органски памук користи више земљишта и природних ресурса од конвенционалног памука).

Када се све испитиване категорије узму у обзир долази се до фрапантног податка, памучна торба мора бити употребљена чак 7100 пута како би се такмичила са само једном употребом пластичне кесе, а у случају торбе од органског памука долази се до бројке од 20.000 пута!

Папирне кесе су много приближније, те се једна папирна кеса треба употребити 43 пута како би достигла еколошки отисак једне употребе пластичне LDPE кесе у свим испитиваним категоријама. Мада, у реалном сценарију, тешко је замислити да папирна кеса може да се искористи толико пута.

Испоставља се да пластичне кесе користе мање енергије за производњу од било које алтернативе, мање воде, лакше су те самим тим троше мање ресурса током транспорта и могу да понесу више терета у односу на своју масу.

Испитивање није узимало у обзир утицај отпада поменутих кеса и торби, где се нарочито намеће утицај пластике на морске организме, тако да све бројке треба узети са дозом резерве. Ипак, једно јесте постало јасно, а то је да алтернативе пластичним кесама нису еколошки најповољније решење.

Шта онда радити? У потрази за одговором на ово питање углавном сам наилазио на најлогичније могуће решење, препорука је следећа: Користите LDPE кесе, али их користите као луди! Тек када почну да се распадају дајте им последњу сврху џака за отпад и по могућству их одложите у контејнер за рециклажу пластике.

Уколико већ поседујете памучну торбу, такође је користите до изнемоглости, а када вам следећи пут понуде да купите исту укажите на чињеницу колико памучне торбе у ствари нису добро еколошко решење.

Извор:
https://earther.gizmodo.com/are-reusable-bags-really-better-for-the-planet-1826567287