Уколико редовно читате ЕкоБлог, сигурно сте до сада наишли на текст о ремедијацији земљишта, односно својеврсном „лечењу“ ради отклањања загађења и враћања плодности земљишту. Неки су сигурно помислили да се ради и о бескорисном знању будући да се тако нешто не може применити у домаћинствима, већ тај сложени процес обављају само одређене, специјализоване установе.

Шта онда МИ можемо да урадимо за земљиште и биљке на њему?

Под један, можемо да пробамо компостирање, о чему је такође било речи на ЕкоБлогу. Компост који сами произведемо може се искористити на различите начине и сви они у мањој или већој мери имају улогу заштите и обнове земљишта како би се добио што здравији принос.

Друга ствар коју можемо урадити представља вероватно најјефтинију биолошку меру заштите усева и очувања плодности земљишта плодоред.

Плодореди представљају систем биљне производње уз поштовање одређеног редоследа у гајењу биљних култура. Другим речима, потребно је плански гајити биљне културе, како не би дошло до прекомерног искоришћавања земљишта и губитка плодности.

Ови редоследи односе се на смене у времену (плодосмена) исто колико и на смене у простору (пољосмена).

Код плодосмене један усев смењује се неким другим усевом или се гајење једног усева прекида за једну, две, или више година гајењем других усева на истом пољу. Код пољосмене један усев се из године у годину гаји на другом пољу. Смењивање усева по појединим пољима у току једне године представља ротацију.

Постоји девет правила којих би се требало придржавати при планирању усева како би плодоред имао што позитивнији утицај:

  1. Све усеве који имају дубок коренов систем треба гајити након оних усева са плитким кореновим системом. На овај начин одржава се добра структура земљишта, порозност и ваздушни капацитет.
  2. Потребно је смењивати усеве који производе малу и велику биомасу корена из разлога што оне биљке са великом биомасом корена обезбеђују храну за земљишне организме, а нарочито кишне глисте.
  3. Биљке азотофиксаторе (легуминозе) треба смењивати са биљкама које немају способност фиксације азота, како би се намирила потреба тих биљака за азотом.
  4. Треба примењивати пресетву, подсетву, накнадну сетву, међусетву и зеленишно ђубрење, односно осигурати да земљиште увек буде под биљним покривачем. Овим се спречава закоровљеност, стварање покорице, побољшава се структура земљишта и спречавају се ерозија и испирање нутријената у дубље слојеве.
  5. Спороничуће усеве, као и усеве који су осетљиви на корове, гајити после усева који спречавају развој корова (луцерка, усеви за зеленишно ђубрење, конопља итд.).
  6. Потребно је мењати лиснате и коренасте усеве и жита како би се смањила закоровљеност.
  7. На пољима на којима постоји опасност од заразе одређеним биљним болестима или штеточинама, треба избегавати усеве који су осетљиви на њих. Ове врсте би требало да у ротацију улазе на минимум четири године.
  8. Употребљавати различите сорте једног истог усева, како би дошло до повећања генетичке разноврсности.
  9. Смењивати јаре и озиме врсте усева да би се постигла боља контрола корова и бољи распоред рада на имању.

Плодореди, као веома јефтина опција којом се постижу добри резултати без употребе средстава за заштиту биља, представљају основ утемељења органске пољопривреде… нечега чему би требало што више тежити у наредним годинама.

Њоме ћемо осигурати не само здравије приносе за нашу употребу, већ и здравију земљу која ће хранити све будуће генерације.

Литература:

  1. Ољача С. (2010), Екологија и Агроекосистеми, Универзитет у Београду, Пољопривредни факултет, Београд, 123. ст.