Када бисмо бројали колико различитих биљних врста расте на површини величине фудбалског стадиона у типичној европској шуми дошли бисмо до бројке од отприлике шездесет до седамдесет врста. У прашумама Амазоније ова бројка износи мало више – око три стотине.

Ништа чудно, и птице на гранама знају да је разноврсност живота највећа баш у пределу око екватора. Довољно је само погледати слике и схватити колико се ови екосистеми разликују биодиверзитетом. Међутим, оно што није баш свима познато јесте да је земљиште јужноамеричке дивљине поприлично сиромашније  од земљишта Европе или Северне Америке. Тачније, концентрација нутријената азота и фосфора, који су апсолутно неопходни за раст и развиће биљака, је и до неколико пута нижа у земљишту Амазоније него на другим местима.

Овде се поставља питање, како је то могуће? Зар нам логика не налаже да ће богатије земљиште пружити више хранљивих материја биљкама и тако обезбедити већу разноврсност? Не баш…

 

Одговор на ова питања лежи у компетицији.

 

У шумама које расту на земљиштима богатим азотом и фосфором, често се дешава да врсте које се најбрже развијају, најбрже и усвајају велике количине нутријената. Иако хранљивих материја има у изобиљу, раст осталих врста инхибираће управо ове брзорастуће биљке чије ће крошње и коренов систем да се развију до те мере да ће остале биљке имати проблем да дођу до светлости и воде неопходних за њихов раст. Тако се дешава да на богатијим земљиштима спорорастуће врсте често изумиру, остављајући простор само најбржим биљкама. Веома добро је познат и призор европских и северноамеричких шума у којима је доминантна једна или две врсте док се остала вегетација углавном налази у приземном спрату шуме.

Са друге стране, сиромашније земљиште не може да пружи довољно нутријената брзорастућим биљкама како би се оне развиле пре спорорастуће конкуренције, те се развијају онолико брзо колико им то земљиште допушта. Другим речима, сиромашније земљиште инхибира раст халапљивих и омогућава подједнаку шансу за све. Ово доводи до много изједначеније борбе за светлост и воду, а самим тим и до веће биолошке разноврсности. Из тог разлога ове шуме су добиле свој карактеристичан шаренолики изглед препун разноликости у свим спратовима.

 

Иако постоји још разлога зашто су баш тропске шуме дом највећој разноврсности биљних, али и животињских врста, ово је био један од примера када мање заправо значи – више.