Slow loris је популаран назив за пет различитих врста рода Nycticebus. Ово је група малих примата сродних лемурима који насељавају југоисточну Азију. Разликују се  велики, мали, бенгалски, филипински и јавански лорис.

Основе одлике свих врста су мале уши и велике очи које заузимају највећи део лица. Између очију се налази беличаста пруга. Сви представници имају специјалне жлезде на лактовима чије секрете користе за међусобно препознавање. Врсте се разликују према боји крзна од прљаво жуте до црвенкасте нијансе и по величини тела. Тако је мали лорис дугачак око 20 cm и тежак око 420 g, док бенгалски лорис може бити тежак чак 1,6 kg.

Лориси живе на дрвећу и ретко силазе на земљу. Крећу се веома споро и никада не скачу између грана, али су способни за брзе покрете када лове плен или се бране од предатора.

Живе у тропским кишним шумама, шумама умерених подручја, мангрова шумама и шумама бамбуса што зависи од врсте до врсте. Све већи број јединки се уочава у секундарним шумама где је висок степен сече дрвећа тако да се могу наћи у околини аграрних површина.

Ово су ноћне животиње које највећи део свог живота проводе самотњачки. Хране се углавном воћем, нектаром и инсектима, а удео зависи од врсте (мали лорис једе више инсеката од других врста, а једе чак и геконе, јаја и пилиће). Дању спавају склупчани на гранама, лијанама или у рупама на дрвету. Могу бити плен питонима, орангутанима и јастребовима.

Код свих пет врста уочено је значајно смањење бројности популација тако да су четири врсте сврстане у категорију рањивих таксона према IUCN ( International Union for Conservation of Nature ), док је јавански лорис сврстан у категорију критично угрожених таксона. Основни узроци смањења њихове бројности јесу изловљавање у „медицинске сврхе“ према традиционалном веровању да одбијају зло  и  неконтролисано кријумчарење животиња као љубимаца.  Уочено је и да се лориси лове ради исхране у одређеним регионима. Такође, уништавање шума ради формирања обрадивог земљишта може бити узрок локалног  смањења бројности.  Управо утицај дефорестације и ширења људских насеља представља  главни разлог зашто је јавански лорис постао критично угрожена врста.  Постоје заштићена подручја, али су она мала и раздвојена тако да нема комуникације између група. У року од десет година дошло је до наглог изумирања ове врсте.

Све врсте, а поготово бенгалски лорис се активно хватају ради продаје као егзотични љубимци. Лично сам одувек желела егзотичну животињу као љубимца, али спознаја како се препродавци опходе према овим животињама је у потпуности убила ту жељу.

Будући да су лориси споре животиње људи их веома лако могу ухватити, поготово током дана док спавају на дрвећу. Већ сам поменула жлезду на лакту преко чијег секрета јединке комуницирају. Међутим, битна је чињеница да тај секрет често  код људи изазива анафилатички шок.  Када се лорис уплаши жлезде активно луче секрет и животиње га преносе на лице и врат подизањем руку и лизањем. Тако секрет доспева и до уста животиње па се уједом може убацити у крв предатора. У овом случају то су људи. Да лорис не би могао да се одбрани на овај начин, препродавци им најпре ваде зубе што веома често доводи до инфекције и смрти животиња јер се одвија у нестерилним условима.

Оне јединке које преживе постају кућни љубимци и бивају присиљене на дневне активности, иако су ноћне животиње. Веома позната ствар је голицање лориса, које изгледа неодољиво. Оно што власници не знају док мазе свог љубимца јесте да он подиже руке како би пренео свој отров до лица и како би се одбранио, јер је уплашен. Спори лорис није љубимац. Он је дивља животиња коју су измучили на све могуће начине. Јединке које се накнадно враћају у природну средину  најчешће умиру без зуба. Постигнута је ниска успешност у покушају реинтродукције.

У све више Азијских држава лориси постају законом заштићене животиње. Како би се спречила неконтролисана продаја биљака и животиња између држава основана је организација CITES (the Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora).  CITES одређује у којој мери и из којих разлога се одређен организам може продавати између држава према три документа (Appendix I, II, III). У случају лориса је постигнута примена најстроже одредбе (Appendix I) тако да се ове животиње могу преносити преко границе само у случају посебних потреба за шта је потребно претходно образложење. Проблем јесу управо локације на којима су контроле неефикасне и масовно продавање лориса унутар граница. Проширимо свест о овом проблему како бисмо заштитили лорисе од изумирања !