Човек је фасцинантно биће. Још од времена када се први пут усправио на две ноге почео је да мења и прилагођава природу својим потребама. Током небројених миленијума свог постојања успео је да доместификује и припитоми огроман број биљака и животиња, да користи енергетске потенцијале река, па чак и да пронађе начин да употреби остатке давно изумрлих организама као гориво за своје моторе. Једна ствар, ипак, никада му није пошла за руком (наравно, уколико не верујете у интернет теорије завере). Човек још увек није укротио кишу.

Постоје, међутим, организми или тачније група организама који се овим послом баве већ милионима година. Говорим, наравно, о шумама.

Ову причу могли бисмо да започнемо путовањем неких 350 милиона година у прошлост. Биљни покривач планете у то време састојао се скоро искључиво од голосеменица (Gymnospermae), предака данашњег дрвећа попут борова и смрча. Њихова стратегија за преживљавање, у најмању руку, могла се назвати једноставном… штедња.

Из подлоге узимали су врло ограничену количину воде која им је обезбеђивала сразмерно низак интензитет вршења фотосинтезе. Ова стратегија помогла им је да преживе дуже у хладнијим пределима где није било изобиља лако доступне воде, али су заузврат имале спор раст и мање прилика за размножавање.

Потом су се, пре отприлике 130 милиона година, појавиле прве скривеносеменице  (Angiospermae), биљке које су, за разлику од голосеменица, биле спремне да начине један ризичан потез. Како би обезбедиле успешно вршење интензивне фотосинтезе, ове биљке су из земље узимале велике количине воде. Тако су обезбедиле бржи раст, више потомства, али и још једну ствар на коју голосеменице нису могле да рачунају…

Велике количине воде коју су усвајале значиле су и велике количине водене паре коју ће одавати путем евапотранспирације, што је опет чинило да сама атмосфера у којој скривеносеменице расту има већи проценат влажности, а влажнија атмосфера значила је више кондензованих капљица воде, више облака и на крају више падавина.

Ризик скривеносеменица се исплатио. Овакве шуме, насупрот голосеменицама, нису морале да зависе од хидролошких услова средине у којој су расле, већ су кишу и буквално водиле са собом. Такорећи, цветнице су стварале свој лични, самоодрживи хидролошки циклус (усвајање воде кореновим системом, транспорт кроз стабло, одавање водене паре у атмосферу транспирацијом, кондензовање водене паре и коначно падавине).

Хидролошки циклус

Међутим, то што су научиле како да „укроте“ кишу, није био гарант да ће заувек имати воде која им је потребна. Највећи проблем представљали су стални северни (пасати) и јужни (антипасати) ветрови који су кишне облаке са севера и југа носили ка екватору, месту где се ова два ветра сусрећу.

Тако су шуме цветница, заједно са кишама, током хиљада година биле на константном путовању тражећи идеално место које ће настанити. Ово место пронашле су у екваторијалном делу Јужне Америке, Африке и Индонежанских острва, формирајући прве тропске кишне шуме које и дан данас чине најразноврсније и најкомплексније екосистеме на Земљи.

Тропска кишна шума

Уколико сте се икада запитали да ли су у зону око екватора прво дошле кише или шума, сада знате да је прави одговор да су се споразумно ту населиле, стварајући дом за читаву плејаду живих бића.

Док учимо и заједно се развијамо треба увек да имамо у виду да нисмо једина жива бића на овој планети која су успела да контролишу поједини аспект природе ради сопствене добити. Можда је дошло време да и од тропских шума ухватимо понеку белешку како бисмо поново пронашли склад између личне користи и општег добра целе планете.