Да ли сте некада у животу погрешили? Јесте ли икада из најбоље намере створили ситуацију гору од оне да ништа нисте ни предузимали?

Не морате да одговарате, већ знам шта бисте рекли.

Постоје грешке које је веома тешко предвидети, а њихове последице могу бити далекосежне…

Да ли икоме звучи логично да борба против шумских пожара може да створи ватрене стихије које је скоро немогуће угасити? Или да се забраном изловљавања рибље млађи може уназадити целокупна структура рибљег фонда?

Звучи потпуно сумануто, али ове две ствари савршени су примери за људске грешке са катастрофалним последицама које се нису могле лако предвидети. Но, почнимо од тих шумских пожара…

Године 1910. на Стеновитим Планинама у САД избио је шумски пожар који се успео проширити на територију од око петнаест хиљада квадратних километара. Како би пожар био угашен било је потребно употребити надљудске напоре. Ипак, захваљујући њему формирана је Шумска Служба Сједињених Држава (US Forest Service) која је донела сет веома ригорозних правила у служби спречавања настанка будућих пожара, али и политику брзог гашења малих пожара.

Може се рећи да је њихова тактика била успешна, те се тако бележи да је од 1920. до 1970. године број пожара као и укупна површина под ватром смањена неколико пута. Међутим, за тих педесет година, ова строга политика довела је до стварања густих шума препуних лакозапаљивих четинара и старих, сувих стабала.

У наредним годинама, од 1970. на овамо, пожари у САД постали су неколико пута интензивнији и необузданији. Тако да, иако је број пожара остао низак, они који настану постали су готово немогући за гашење. До данашњег дана, површина изгорелих шума се и више него удвостручила.

Овај проблем решава се смањивањем гориве материје у шумама. То значи да је неопходно вршити селективно проређивање или чак започињати контролисане пожаре у одговарајућим условима како би се смањио укупан капацитет горивости шума. На местима где се ова стратегија примењује пожари су постали мање интензивни, лакши за гашење и генерално наносе мању штету.

Нажалост, амерички конгрес и даље издваја много више средстава за хитне мере гашења, уместо за превентивне мере, тако да се ова грешка из прошлости наставља и у данашње време.

То је била прича о добронамерној грешци у вези спречавања пожара, а шта се десило са рибама и законима који их штите од изловљавања…

Свако ко се рекреативно или професионално бави пецањем чуо је за закон да се рибе одређене масе морају враћати у воду. Овај закон, првобитно настао у Великој Британији, а касније преузет од стране многих земаља света, донешен је из разлога како би се спречило прекомерно изловљавање млађи. Овом мером омогућено је младим рибама да достигну полну зрелост и да се паре се барем једном у животу.

Као и у случају пожара, закон је у почетку доносио веома задовољавајуће резултате. Број јединки је остајао на одговарајућем нивоу, док је и рибарима било дозвољено да наставе да се баве својим послом.

Међутим, тек након неколико деценија од имплементације ове мере, људи су приметили једну веома чудну ствар… рибе су постајале све мање и мање. У ствари, многе комерцијалне врсте риба су у последњих четрдесет година постале дупло мање од својих не тако давних предака.

Будући да су крупније јединке ловљене масовно, док су ситније (без обзира на старост) враћане у воду, тако су и шансе крупних риба да преносе своје гене на наредне генерације умањене, док су ситним шансе знатно повећане. Другим речима, ненамерно смо вршили вештачку селекцију у корист ситнијих јединки, те су на тај начин читаве популације риба изгубиле на тежини.

Проблем је препознат од стране многих земаља, па је тако тамо настала и измена закона, који сада каже да је дозвољено ловити мање јединке у одређеном броју, али и да се најкрупније јединке морају враћати у воду како би могле да преносе своје гене. Проћи ће неко време, али ова грешка може се исправити…

Сви грешимо, то нам је у природи. Искуство које стичемо током целог живота може нам помоћи да спречимо неке грешке, док код других само искуство није довољно. Оно што нам је потребно јесте сарадња и мултидисциплинарни приступ, и тек када обухватимо све могуће аспекте неког проблема, можемо донети одлуку без бојазни да ће она имати нежељене последице у будућности.