Осим што званично остављамо зиму иза себе и зарањамо у пролеће, на данашњи дан цео свет се осврће на још један феномен – значајан пад бројности врабаца у свету. До ове појаве долази због смањења њиховог природног станишта и све већих површина прекривених бетоном. Врапци данас зависе од нас и наших одлука.

У Србији живи три врсте врабаца – покућар (Passer domesticus), пољски (Passer montanus) и шпански врабац (Passer hispaniolensis). Ниједна од ове три врсте није званично угрожена, међутим пад бројности је приметан у последњих неколико деценија. Ово је један од примера где заправо можемо на време да се позабавимо проблемом а не да чекамо 5 минута пред катастрофу и кукамо како ће врапци ускоро нестати.

Покућар, пољски и шпански врабац

Неки од начина да помогнемо врапцима да живе у заједници са људима јесу постављање кућица за гнеждење и боље планирање зелених површина. Уколико постављате хранилице, гледајте да то буде на месту које није доступно мачкама. У хранилице можете ставити сунцокрет, просо, пшеницу, кукуруз и разне семенке.

Они су се свакако прилагодили нашим изменама екосистема, па се тако гнезе у кућним стрехама и шупљинама, као и у жбуновима и стаблима. Хране се углавном семенкама и ситним инсектима, као и воћем и остацима људске хране. Њихова присутност је веома битна, а од ње свакако и човек профитира – хранећи се гусеницама и другим „штетним“ инсектима помажу нам да одржавамо стабилност у пољопривреди.

Легенда каже да је 1456. године, након битке са турском војском коју је хришћанска војска успела да порази и врати назад, међу многим мртвима пронађен и један врабац прободен са три стреле. Тако је врабац, који је потенцијално спасио три човека, постао симбол града Београда.

И за крај мало детињства… 🙂

„Где ћеш, врапче, зимовати?“
– пита мачка врапца стара.

„Овде, онде, –
туда, свуда!“
– тако врабац одговара.

„Где ћеш, врапче, данас ручат?“
– пита мачка врапца стара.

„На крај шора,
наврх ора!“
– тако врабац одговара.

„А где ти је конак, врапче?“
– пита мачка врапца стара.

„Шта те брига?
Погоди га!“
– тако врабац одговара.

„Знаш ли, море, зашт’ те питам?“
„Јер си мачка, а ја птица!“
– То је реко
па утеко, –
оста мачка тужна лица.

Јова Јовановић Змај