Активизам и едукација, Закони, Занимљивости

Едукацијом становништва до подизања еколошке свести

Да је могуће еколошки освестити читаву државу више није урбана легенда, што нам је Шведска доказала на свом примеру. Питање које се поставља јесте, коју врсту образовања по питању екологије ова и слично уређене државе пружају својим грађанима, и како се постиже овако завидан степен синхронизованости између појединца и државе? Две ставке битне за проблем којим се бавимо су адекватна информисаност и неоспорна, главна улога државног апарата у еколошком, привредном и економском стању земље. Едукација и увид у ток догађаја резултују подизањем свести и генерисањем нових идеја о томе како приступити тренутним еколошким проблемима, који широм планете измичу контроли. Које су то кључне тачке на које треба обратити пажњу, поготово у слабије развијеним државама попут наше, представићу у оквиру 5 метода, које сматрам да би у рекордном периоду дале видне резултате. 

1. Квалитетна информисаност грађана 

Када је реч о образовању одраслих, свакако да је информисаност ставка на којој треба порадити. Грађани пре свега треба да буду упознати са новим технологијама које се појављују на тржишту, као и са током развоја догађаја по питању прихватања одређених стандарда. Процедуре и технологија који се у развијеним земљама искључују из праксе, неретко се у неразвијеним земљама и даље користе, због недовољних података које треба да информишу јавност о њиховом утицају на околину и здравље. Овакве примере најчешће имамо на пољу увоза медицинске опреме. У циљу промене овакве ситуације било би потребно адекватније ангажовање медија, Министарства енергетике, Министарства културе и информисања, као и Министарства здравља. Програм који би се развијао у циљу информисања морао би да подразумева синхронизацију у плану функционисања више сектора, како би се ишло у корак са светским и европским стандардима.

2. Увођење еколошких програма у политику

Након увођења задовољавајуће информисаности, грађанима је пожељно у оквиру политичких програма, презентовати детаљне планове који се тичу унапређења еколошких стандарда. Мањак транспарентности државних одлука по питању располагања и планирања употребе (експлоатисања) природних ресурса, представља велики проблем у државама које нису политички и економски стабилне. У корист ове тезе, могу да наведем проблем  изгдрање мини хидроелектрана (МХЕ). У оквиру тренутних закона издате су дозволе за изградњу МХЕ широм Србије, услед чега су уследиле еколошке катастрофе. Забележена су исушивања река, помор рибе, ерозије великих приобалних површина као и огромна економска штета због наведених догађаја. Дозволе су издате без провера капацитета речних токова или последица које би изградња МХЕ имала по екосистем. Због оваквих примера, транспарентност закона и обавеза политичких партија да изнесу еколошки план и програм, кључна је у подизању еколошке свести, животног и здравственог стандарда.

3. Економски подстицај

Нове технологије које се појављују на тржишту попут електричних аутомобила, представљају скупе опције које грађани слабије развијених земаља нису у стању да приуште. Поред нових технологија, битном очувању екосистема допринело би и подстицање на коришћење већ постојећих опција као што је рецимо централно грејање, за чије увођење и месечно плаћање, тренутно треба издвојити поприлично луксузну своту новца ако у виду имамо просечну плату у Србији. Углавном су избор оне могућности које су финансијски повољне или барем подношљиве. У складу са еколошким аспектима на којима треба радити, потребно је увести програм субвенција које грађанима могу да омогуће преусмеравање на еколошки пожељне опције. Пример повољности оваквог програма може се објаснити на примеру загађења ваздуха које долази делом од издувних гасова који потичу из фабрика, делом од сировина и врста горива за моторна возила која се на тржишту користе, а највећим делом од индивидуалних ложишта и малих топлана.   Дакле, програм субвенционисања битна је ставка у еколошком подизању свести, у који грађани треба да имају увид. На овај начин директно се врши повољан утицај на еколошке аспекте као и на економски положај државе односно бољи стандард грађана.Тренутни програм субвенција који Србија води довео је до пораста јавног дуга и отварања мноштва фабрика које у нашој држави користе застареле технологије, изузетно доприносе загађењу ваздуха, и уместо на корист служе на штету еколошке и економске ситуације у земљи. 

4. Транспарентност еколошког стања државе

Колико су еколошке катастрофе заступљене, на који начин и шта нас угрожава, ствари су које у слабије развијеним земљама не добијају медијски простор. Углавном становништво проблемима који су изузетно претећи, приступају лакомислено или их просто занемарују. Ово се дешава због креирања пожељне атмосфере по владајуће партије у земљама које имају слабу, готово никакву контролу власти или у све већем броју приватне и поткупљене медије. На тај начин грађани немају неопходну алармираност која би уопште довела до промене свести или активирања на овом пољу. Да би се утицало на овакав ток догађаја, неоходна је могућност грађана да контролишу ситуацију у земљи путем њиховог права на увид у битне одлуке које држава доноси, а које се односе на квалитет живота сваког појединца.Овде је потребно поменути слободу медија која је кључна за ову тему. 

5. Адекватно управљање отпадом

У државама без јасно прописаних еколошких стандарда, један од највећих проблема представља разврставање и рециклажа отпада. На улицама не можете наћи контејнере за разврставање отпада нити центре за рециклажу или контролу отпада, а рад комуналне полиције је преусмерен на друге потребе. Грађанима у оваквим условима, у најмању руку нема смисла нити логике прича о њиховој обавези да разврставају отпад. Такође је веома тешко утицати на свест грађана уколико се отпадом управља на потпуно суманут и јаван начин, као што имамо примере да се депоније без икакве контроле спаљују што сва околна места и градове оставља у неподношљивом смраду данима, а надлежни органи овакве инциденте описују као нормалну процедуру. Управљање отпадом веома је озбиљна грана и потражња за инжењерима ове области у константном је порасту у развијеним земљама. Такву праксу треба увести и у државама које имају видне проблеме да се изборе са количином отпада који продукују, а који постаје приоритетан проблем.

На стање свести, образовање грађана и еколошку слику једне државе, неоспорно главни утицај има политика. Поступци и норме које нас доводе у непожељне ситуације, омогућене су управо законима и мањком стручних кадрова који би требало да утичу на формирање истих, као и укидањем слободе медија. Стога неопходно је пре свега да државе, путем транспарентног и адекватног вођења политике покажу својим примером да су циљеви на које покушавају да преусмере појединце, заправо исконски циљеви читавог човечанства, те се у складу са њима и понашају. Праг еколошке катастрофе на коме смо се нашли, управо због губитка етичких и моралних стандарда, од нас захтева да се ујединимо и развијемо програме који су функционални на дуже стазе. Често се прича о мањку образовања грађана,а не о потребном одржавању тока прилива нових и актуелих информација, што још једном у центар као главног кривца ставља појединца, а губи се из вида да је он сам као и његови поступци креиран условима у којима живи. Ако упалите телевизор или прелистате наше интернет портале, каква се политика води и колико се под тепих гурају битне ствари, одмах ће вам постати јасно. Према томе, можда би пре требало причати о образовању одраслих на власти или о њиховом смењивању, јер по стању у држави рекла бих да су позиције стекли имањем, свакако не знањем!

1 Comment

  1. Avatar

    Небојша А.

    Редослед би (по мени) требао бити мало другачији:

    1. Зналајан економски подстицај и још значајније економске казне.
    2. Квалитетна информисаност грађана, али и сељака. (Не)стручно бављење пољопривредом, а нарочито сточарством је грдан проблем Србије.
    3. Транспарентност еколошког стања државе. ема потребе да се на прво место стави информисање о еколошким катастрофама, већ обрнуто о еколошко примереном понашању: озелењавање градских и ванградских средина, покрет горана, нови приступ екологији уопште, па онда може и о последицама не придржавање горе споменутог.
    4. Увођење еколошких програма у политику. То треба бити на крају. Испред политике, еколошке програме треба увести (по мени) по следећем приоритету: школе, факултети, фабрике, домови па политика (локална и вишља).
    5. Управљање отпадом тешко да ће моћи без 1+2+3+4.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: