Биодиверзитет, Вода, Екосистеми, Животиње, Утицај човека на Земљу

Како је један реброноша покорио Црно море (и није се на томе зауставио)

Недавно смо писали о инвазивним врстама у Србији и њиховом утицају. Ово је прича о Mnemiopsis leidyi, врсти реброноше која је успела да опустоши Црно море деведестих година прошлог века.

За почетак, шта су реброноше?

Најстарије и најједноставније животиње на свету су сунђери и жарњаци (медузе, корали, морске сасе). Реброноше су организми изгледом веома слични медузама (чак се и називају comb jellies), али новија истраживања указују да су старији од жарњака и чак се доводи у питање да ли су старији и од сунђера, тачније, да ли од њих воде порекло све животиње.

Реброноше су специфичне по томе што су једине вишећелијске животиње које се крећу помоћу низова трепљи, што је иначе веома заступљено код једноћелијских организама – бактерија и протозоа. Низови трепљи подсећају на чешљеве и преламају светлост тако да изгледају као да сијају дугиним бојама. До сада је описано стотинак врста. Величине су око 10 cm.


(Преузето са ocean.si.edu)

Како је све почело?

Mnemiopsis leidyi, познатија као морски орах, природно је заступљена у приобалним водама Северне и Јужне Америке.

1982. године теретни брод је пренео ову врсту из луке у Северној Америци до Црног мора. Пренос је извршен у баластној води, води коју бродови увлаче када испуштају терет како би одржали равнотежу. Када стигне у циљну луку, брод испусти воду (коју је у овом случају покупио на другом крају света) и утовари терет. Звучи потпуно безазлено, али управо баластна вода је покренула катастрофу.


(Преузето са en.bio-uv.com )

Морски орах је доспео на територију где није имао довољно непријатеља, а имао је хране у изобиљу – зоопланктон (веома ситни рачићи и др.), јаја и ларве риба. Интензивно размножавање морског ораха довело је до смањења бројности зоопланктона и одређених врста риба. Тим организмима су се храниле веће предаторске рибе, па је и њихова бројност опала. На врху ланца исхране, делфини су такође остали без хране. Цео систем је нарушен. Средином деведесетих, чак 90% биомасе Црног мора чинила је само једна врста – морски орах. То је више од укупног годишњег улова рибе широм света!


(Преузето са blacksea-commission.org)

Оваква инвазија довела је до потпуне економске пропасти рибарница за само пар година. Рибарска индустрија је претрпела губитке од стотину милијарди динара.

Међутим, ту причи није крај. Морске струје су ефикасно пренеле ову врсту у околна мора. Тако се најпре појавила у Азовском и Егејском мору, одакле се проширила целим Средоземним морем. Путем канала Дон-Волга бродови су пренели ову инвазивну врсту и до Каспијског језера.


(Распрострањеност Mnemiopsis leidy у евроазијским морима. Преузето из презентације „Assessment of the main drivers of the Black Sea ecosystem functioning Mnemiopsis leidyi and Beroe ovata impact on the Black Sea ecosystem. Modeling approach.“ – Tamara Shiganova, Paul Nival)

2005. године ова врста је уочена и у Северном мору, а потом и Балтику. Међутим, генетичке анализе и анализе морских струја подржавају теорију да је овде доспела другом инвазијом такође путем баластне воде покупљене у лукама Северне Америке.

2016. у Јадранском мору је било и по 500 јединки на m2.


(Изглед Mnemiopsis leidyi узорковане у Северном мору. Преузето са ilvo.vlaanderen.be)

Спас Црном мору је заправо донела друга врста реброноше – Beroe ovata која се храни другим, ситнијим реброношама. Овај предатор је способан да прогута цели морски орах у једном залогају.

(Beroe ovata прождире Mnemiopsis.)

Занимљиво је да је Beroe ovata природни непријатељ морског ораха у америчким водама и да је до Црног мора такође доспела случајно у баластној води 1997. године!

Увођење природног непријатеља који је сада имао хране у изобиљу омогућило је обнову екосистема у Црном мору. Када су научници уочили шта се догодило, схватили су да је Beroe ovata потенцијални кандидат за биолошку контролу морског ораха и у другим морима. Проблем који се за сада разматра јесте немогућност овог предатора да опстане у Црвеном и Балтичком мору због ниског салинитета.

Ово је само један пример како наше свакодневне активности које нама изгледају безазлено могу имати велике еколошке последице.


(Преузето са bluetechresearch.com)

Проблем баластне воде је постао превише озбиљан. Осим преношења инвазивних врста и изазивања економске кризе, на овај начин су пренесени и различити изазивачи болести. Један од примера је бактерија узрочник колере.

2004. године у Лондону је усвојена Интернационална конвенција за контролу и управљање баластном водом и седиментима бродова (International Convention for the Control and Management of Ships’ Ballast Water and Sediments) која захтева да сви бродови воде белешке о баластној води и третирају је по одређеним стандардима. Од тада су направљени бројни водичи за управљање баластном водом, а конвенција је званично ступила на снагу у септембру 2017. године.

Постоје два основна стандарда:

  1. Испуштање баластне воде на отвореном мору далеко од обале где је мала вероватноћа да преживе организми прикупљени из приобалних вода у лукама.
  2. Третирање баластне воде филтрирањем и дејством UV светлости.
(Преузето са ballast-water-treatment.com)

За крај једна занимљивост у вези морског ораха: изгледа да ова врста има стерилну површину, иако су бактерије присутне у њеној унутрашњости. Ово је потпуно изненадило научнике и за сада није јасно како је у томе успела, нити који је значај стерилне површине за ову врсту. Једно је сигурно – сви ми имамо огроман број бактерија присустних на себи. У чему лежи тајна Mnemiopsis leidyi?

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: