Биљке, Биодиверзитет, Животиње, Занимљивости

Заједно смо јачи

Одувек смо се дивили лепоти стваралаштва. У току одрастања и формирања личности развијамо различите преференције према ономе што нам је пријатно за око и ухо. На основу тога привуку нам пажњу различити уметници и њихова дела, и када смо највише затечени умемо да кажемо „како су само ово смислили?“

Према филозофији америчког режисера Џима Џармуша ништа што човек створи није оригинално.

Ништа није оригинално.

Крадите од свега што резонира с вашом инспирацијом или храни вашу машту. Гутајте старе филмове, нове филмове, музику, књиге, слике, фотографије, песме, снове, насумичне разговоре, архитектуру, мостове, уличне знакове, дрвећа, облаке, тела воде, светлости и сенке. Изаберите красти само оно што директно говори вашој души. Ако то направите, ваш рад (и крађа) биће аутентични.

Аутентичност је непроцењива, оригиналност непостојећа.

Џим џармуш

Међутим, међу нама се крије оригинална уметност коју ствара природа. Њен покретач је еволуција, а ми као посматрачи непрекидно остајемо запањени пред лепотом коју нам представља. 
Данас смо инспирисани коеволуцијом биљака и животиња.

С обзиром на то  да немају способност кретања, биљке су морале да испрате дешавања у спољашњој средини како би обезбедиле продужетак врсте. Од настанка биљака та дешавања подразумевају абиотичке факторе, прво воду, а затим ветар. Уз помоћ воде и ветра биљке су успевале да пренесу своје ћелије за размножавање на друге биљке (са мушке на женску јединку исте врсте). Овај процес представља почетак успешне еволуције и изражене експанзије биљака.

Животиње су у међувремену схватиле да од биљака могу да искористе органе и полен како би се исхраниле. Ово биљкама није одговарало јер због тога велики део њиховог репродуктивног материјала бива поједен од стране инсеката или оштећен од стране других животиња. Ипак, почело је да се дешава нешто што иде у корист и биљкама.

Полен који би остао на површини тела животиња преносио се на друге биљке када су животиње сакупљајући храну ишле са цвета на цвет. Родио се нови начин који омогућава биљкама да се размножавају – ОПРАШИВАЊЕ, што подразумева пренос полена са мушке јединке до семеног заметка женске јединке. 
Постоји седам главних група животињских опрашивача: бубе, муве, пчеле, лептири, мољци, птице и слепи мишеви. 

На сцену сада наступа еволуција. 

Осетивши ефекат, неке биљке су почеле да се мењају са циљем да што лакше заведу опрашиваче. Промене се огледају у стварању путоказа ка полену, лучењу опојних мириса, модификацији делова тела како би личили на врсту животиње која опрашује биљну врсту итд. 

Енергетски процеси почели су да се усложњавају. Биљке нису морале да производе онолику количину полена као када су се ослањале само на ветар, а за узврат транспортерима полена обезбедиле су нову храну – нектар. 

Нектар не постоји у неограниченим количинама, већ онолико колико је потребно да се животиња привуче и оде са цвета делимично гладна. На овај начин биљке су обезбедиле пренос полена, јер ће гладна животиња посетити други цвет.

Овај однос утицао је и на опрашиваче. Многе животиње су промениле своју исхрану, не хране се органима биљака или поленом, већ само нектаром и у складу са тим неки делови тела  су оптимизовани ради што ефикаснијег узимања нектара. Како би били што мање приметне предаторима, неке животиње су копирале дизајн биљака које опрашују.

Различити услови захтевају различите стратегије!
Наравно, није еволуција свих биљака ишла у овом смеру, па тако постоје биљке које се размножавају уз помоћ ветра (Poaceae– траве)  и воде (Bryophyta– маховине), као и на многе друге начине. 


Путокази за инсекте на цветовима перунике (Iris) и љубичице (Viola)

Песма, храна и опијум за слепе мишеве – Mucuna holtonii

Ова биљка је развила комплексну стратегију за привлачење слепих мишева. Положај и облик латица је прилагођен тако да одбијају вибрације које шаље слепи миш у потрази за храном. Вођен сигналима вибрација слепи миш ће летети ка цвету, а мирис белог лука који долази од нектара указаће му на тачну позицију хране. 

Слаткиш за најмање 

Колибри (Trochilidae) су најмање птице са издуженим кљуном, специјализованим за исхрану нектаром. Опрашују угавном биљке које имају цветове јарких боја – црвене, наранџасте и ружичасте.

Oпрашивање Agastache rupestris

Орхидеја и мољац у тиму

Дарвинова орхидеја (Angraecum sesquipedale) и мољац (Xanthopan morganii) пронашли су начин да искористе једно друго и да се усаврше у складу са тим. Овај мољац је пропознатљив по свом језику који је три пута већи од самог тела, док орхидеја чува свој полен у дубоком дну цвета. Уз помоћ дугачког језика мољац може да узме полен да се заслади и да га пренесе на други цвет. 

 Извор: www.britannica.com 

Еволуција и гени представљају за природу неисцрпан извор инспирације. Коеволуција попут ове не настаје преко ноћи. Било је потребно много времена да би се успоставила ова стабилна хармонија. А шта још време може да донесе…  не можемо ни да замислимо, али можемо бити сигурни да нас природа неће разочарати. Нажалост, људи могу да разочарају природу. Време које је потребно биљкама и животињама сада контролишу људи, у већини они који не умеју да се диве јединственој архитектури која настаје у природи, што неминовно доводи до  хаоса..

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: