Животиње, Пољопривреда, Угрожене врсте

Домаће аутохтоне расе коња и магараца

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

У протеклим недељама писали смо вам о аутохтоним расама говеда и оваца. Данас вас упознајемо са две расе коња, нониусом и домаћим брдским коњем, али и са балканским магарцем.

  • Коњ нониус

Нониус или нонијус (у литератури се јавља и једна и друга варијација имена) раса је коња која је настала у првој половини деветнаестог века у тадашњој Аустроугарској монархији. Настао је вишеструким укрштањем Арапских кобила, кобила Липицанера, али и Норманских и Енглеских пунокрвних кобила са пастувима увезеним из Нормандије.

Од свог настанка, нониус је коришћен у војне сврхе где се због високе издржљивости показао веома добро. Тек са почетком двадесетог века ова раса почиње да се користи и у друге сврхе, као што је пољопривреда, вуча запрежних кола, али и као такмичарски коњ у даљинском јахању.

Нониус спада у групу средњих до великих раса коња. Одрасли мужјаци у просеку теже око 600 килограма, док су женке са својих 550 килограма само мало ситније. Висина гребена износи у просеку 160 центиметара.

Нониус (извор: farmia.rs)

Најчешће је црне боје (вранац), а може бити и тамнобраон (дорат), углавном једнобојан без додатних белега и пруга. Одликује их крупна глава и дебео, мишићав врат. Груди, слабине и ноге код нониуса су изразито снажне, те из тога произилази његова велика издржљивост. Копита су осетљива и слабија, па се често дешава да пукну.

Скроман је у погледу неге и исхране, што га чини захвалним за одгој. Одликује се добром плодношћу и радним особинама. Због стамене грађе, доста је спорији од других раса коња тако да се не користи у тркама брзине, већ само у тркама издржљивости.

Нониус у касу (извор: farmia.rs)

Према подацима Организације за храну и пољопривреду (FAO) у 2018. години у Србији се налазило од 100 до 500 јединки нониуса што га сврстава у категорију угрожених раса у нашој земљи. Данас се овај прелепи коњ може видети на неколико салаша у Војводини.

  • Домаћи брдски коњ

Друга аутохтона раса коња у Србији јесте домаћи брдски коњ. За њега се претпоставља да представља потомка старих дивљих коња тарпана и пржевалског који су се укрштали са арапским коњима. Због нижег раста сврстава се у групу понија па се у литератури може срести и назив домаћи брдски пони.

Домаћи брдски коњ највише се користио као товарна животиња. Због своје изузетно велике снаге коришћен је за пренос терета, који је понекада износио и преко 100 килограма, по неприступачним планинским пределима. Стабилан је и послушан, па се због тога употребљава и за јахање, вучу кола и рад у пољопривреди.

Одрасли мужјаци достижу тежину од 380 килограма и висину гребена до 130 центиметара. Женке су нешто ситније и оне достижу тежину 330 килограма и висину гребена до 125 центиметара. Најчешће се среће у тамнобраон (дорат) боји, затим у црној (вранац), сивој (сивац) и смеђој (алат).

Домаћи брдски коњ у доратој боји (извор: farmia.rs)

Данас постоје две фамилијарне линије у одгоју домаћег брдског коња. Ове линије именоване су по пастувима зачетницима линија, у питању су Мишко и Барут. Најбоље је гајити га у чистој раси, али и у побољшаним условима исхране, држања, неге и селекције, ради унапређења и наглашавања добрих особина ове расе у потомству.

Домаћи брдски коњ на пропланку (извор: farmia.rs)

Према подацима Организације за храну и пољопривреду (FAO) у 2018. години у Србији се налазило од 1000 до 1500 јединки домаћег брдског коња. Упркос порасту у односу на претходне године, и даље је сврстан у категорију под ризиком од изумирања. Домаћег брдског коња можете срести на обронцима Старе планине, а познато је и да их има на Столовима, Проклетијама, Шар-планини и у Сјеници.

  • Балкански магарац

Балкански магарац представља један од варијетета магарца распрострањеног у целом свету. Порекло води од афричког магарца (Equus africanus asinus). Иако је релативно мали, балкански магарац је познат као отпорна и снажна животиња скромних захтева у исхрани која може да носи или вуче терет несразмерно велики у односу на своју величину, што га је учинило одличном радном животињом. Поседује веома благу нарав и високу интелигенцију, па га сврставају и у животиње са којима је најлакше радити.

Балкански магарац најчешће је сиве боје, а ређе сивосмеђ. Поједине јединке имају тиграсте пруге, али су углавном једнобојни. Кожа им је танка и еластична, а длака мека и кратка. Ниског је раста, са просечном висином око 105 центиметара, док достиже телесну масу од 200 до 250 килограма. Одликују га чврсти екстремитети са јаким копитама. Глава му је крупна, али је пропорционална у односу на тело.

Балкански магарац (извор: farmia.rs)

Према подацима Организације за храну и пољопривреду (FAO) у 2018. години у Србији се налазило од 500 до 1000 јединки балканског магарца што га сврстава у категорију под ризиком од изумирања. Може се срести у брдско планинским пределима на читавој територији наше земље.

Литература:

  1. Богдановић В., Заштита животне средине и биодиверзитета у сточарству, Пољопривредни факултет, Универзитет у Београду, Београд 2010.
  2. https://farmia.rs/blog/
  3. http://www.cepib.org.rs/?page_id=155
  4. http://www.fao.org/dad-is/browse-by-country-and-species/en/

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: