Земљиште је један од основних природних услова без којег живот није могућ. Данас, са порастом људске популације и убрзаног развоја индустрије долази до све већег загађења и смањења плодних пољопривредних површина што би у будућности могло да доведе до велике несташице хране. Данашња угроженост земљишта је врло озбиљна и комплексна. Загађено земљиште негативно утиче на здравље живих бића, а да би се опасност и штете од загађења смањиле, неопходно је предузети одговарајуће мере за санацију, а једна од њих је и фиторемедијација.
Фиторемедијација је релативно нова технологија чија је примена започела почетком 80-их година ХХ века и представља скуп метода и техника за уклањање загађујућих материја органског и неорганског порекла из животне средине. Бројна истраживања су показала да су зелене биљке итекако способне да уклоне, деградирају, метаболишу или имобилишу широк спектар загађујућих материја.
Фиторемедијационе технике се најчешће примењују на земљиштима загађеним тешким металима, радионуклидима, сировом нафтом и њеним дериватима, растварачима, експлозивима, угљоводоницима и отпадним водама.
Најчешћи тешки метали који се јављају као загађивачи земљишта и који представљају велики ризик за биодиверзитет су: кадмијум (Сd), хром (Cr), бакар (Cu), жива (Hg), олово (Pb) и цинк (Zn).
Ова технологија развијена је у неколико облика:
• Фитоакумулација/фитоекстракција је поступак у којем се користе више биљке које усвајају загађујуће материје путем кореновог система и транслоцирају и/или акумулирају их до надземних делова.
•Фитостабилизација је процес у коме биљке производе хемијска једињења како би се имобилисале загађујуће материје које се налазе у простору између површине корена и самог земљишта.
•Фитодеградација/фитотрансформација подразумева деградацију загађујућих материја путем метаболитичких процеса биљака при чему се то разлагање може одвијати унутар самих биљака, у околини биљке или излучивањем ензима биљака у само земљиште.
•Фитоволатилизација је процес усвајања, транспорта и ослобађања загађујућих материја путем механизама транспирације код виших биљака уз отпуштање загађујућих материја у истом или модификованом облику.
При избору биљне врсте која ће се применити у фиторемедијацији треба водити рачуна о томе да врста није инвазивна. Од кључног је значаја познавање врста, њихове целокупне екологије, физиологије, анатомије и морфологије. Научници су сагласни да стабла са великим кореновим системом, попут врбе и тополе, брже и ефикасније третирају загађења у односу на зељасте биљке.
За разлику од конвенционалних метода санирања тла, фиторемедијација је знатно јефтинија техника која не деградира животну средину и нема негативан утицај на плодност земљишта.
Поред свих предности којима технологија располаже јављају се и недостаци као што су одабир врсте и дуго време трајања процеса. Током процеса токсини могу ући у ланац исхране, а понекад се јавља проблем неприлагођености биљне врсте на климатске услове подручја…
Фиторемедијација је још увек у фази истраживања, али сва досадашња сазнања и резултати говоре да ће једног дана њене технике доминирати у уклањању различитих врста загађивача из животне средине.
Литература: Др Јасминка Ђорђевић Милорадовић, Фиторемедијација, Висока техничка школa, Пожаревац, 2013.
