Животиње, Занимљивости

Salticidae – Пауци скакачи

Прва асоцијација која нам се јавља када помислимо на паукове, бар у већини случајева, јесте да су то најчешће велика, длакaва ,,опасна“ створења која вребају у мрачним угловима соба и чекају да падне мрак па да изађу из својих јазбина и вребају нам по домовима. Можда и најпознатији пример предрасуда према пауковима јесте да човек, просечно, током ноћи поједе неколико комада паукова док спава иако је ово потпуно нетачно, већ намерно пуштена измишљотина на интернету као део експеримента како се лажне информације брзо шире. Још једна је да нас током ноћи уједају и остављају велике отоке, иако то углавном раде стенице. Сасвим је јасно да већина паукова у Србији нема физички капацитет  да нам пробије кожу својим хелицерама (посебни екстремитети који служе у исхрани), а камоли да нам потенцијално науди. Иако већина група паукова јесте отровна, постоји пар изузетака где уместо отрова повраћају желудачне ензиме на жртву, али далеко од тога да нам ензими или отрови могу наудити. Да бисмо заобишли ове предрасуде и упознали се мало са биологијом паукова и улогом паукова у екосистемима, упознаћемо се на кратко са једном посебном групом.

Пауци скакачи (Salticidae)

Иако је фамилија коју одликује велики број врста (6080 у свету и око шездесетак  у Србији), често бивају непримећени, првенствено због своје мале величине. Иако релативно ситни, изврсни су предатори и често лове плен који је неколико пута већи од њих. Велику улогу имају у контроли популација различитих, по људе штетних, инсеката, али често не презају од тога да једу и своје рођаке. Интересантан је пример рода Portia, који имитира повређен плен или вреба друге паукове, градећи поприлично сложене стратегије, у зависности од тога да ли њихова жртва плете мрежу или не.

Једна од врста рода Portia у акцији. (Преузето са www.imgur.com)

Оно што им омогућава да буду тако успешни је првенствено карактеристичан распоред очију као и способност да јако далеко скачу, мењањем притиска телесних течности и контракцијом мишића ногу. Ови пауци имају осам очију (постоје групе које имају шест, четири или чак без очију), али  дефинишућа карактеристика јесте величина и централна орјентација ових чула.
Можда мање позната чињеница јесте да ови пауци имају нешто налик тробојном виђењу, као код рецимо сисара, што је важно не само у лову, већ у  посебним ритуалима парења. Мужјаци су интензивно обојени и изводе својеврсну свадбену игру, која може бити веома интригантна и дуга, што се може видети на овом видеу. У суштини мужјаци се плесом, као и ритмичним ударањем по подлози, боре за наклоност женки. Неимпресиониране женке често поједу неуспешне плесаче. Да бисмо разрешили још једну предрасуду, сви пауци, а поготово ова интересантна група, развили су различите механизме одбране од својих предатора, на пример оса, тако да врло лако избегавају људе. Довољно да нам ноћу не улазе у уста и слично. Конкретно пауци скакачи имају добро развијен механизам осећања вибрација у ваздуху, тако да ако замислимо паука у једном крају собе и осу на другом, он ће осетити вибрације ваздуха покренуте махањем осиних крила и моћи ће тачно да идентификује да је то његов предатор и да се склони. Замислите онда тек како лако примети људе!

Због њиховог дискутабилног изгледа, као и приказивања у јавности, као нешто опасно и чега се треба клонити (рецимо увек у филмовима, паукови су ,,лоши ликови“, Шилоб и Унголијант у Господару прстенова, Арагог у Хари Потеру) имају лошу репутацију. Ово се једино може мимоићи активним и смишљеним предавањима која руше неправедно постављене предрасуде према њима. Не смемо ни занемарити велике покушаје проналаска начина коришћења паукове свиле у индустрији, где би сигурно заменила одређене материјале, јер је природан продукт, чвршћи и јачи од већине грађевинских материјала који се користе. Такође, нешто што је много мање познато, јесте да је паучина потпуно стерилна. Покушајте да се сетите да ли сте икада видели буђ на паучини? Сматра се да би неке потенцијалне улоге могле бити у изради завоја или чак омота приликом трансплантације органа, где би се спречио имуни одговор организма на страно тело.

Зато, не смемо никако заборавити на наше мале пауколике зглавкаре, који држе бројне популације „штеточина” под контролом и евентуално ако нас више занима, истражити понешто о њима!

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: