Биодиверзитет, Животиње, Угрожене врсте, Утицај човека на Земљу

Слоновача у пламену!

Екстремни проблеми захтевају екстремне мере!

Мислим да је управо ова мисао пролазила кроз главу кенијских власти када су 1989. године на чело Секретаријата за управљање и очување дивљачи (WMCD) поставили већ тада славног палеоантрополога Ричарда Ликија. Ово је прича и о њему…

Рођен у чувеној породици научника из Најробија, Ричард Лики је током живота постизао велике успехе и померао многа научна достигнућа на пољу палеонтологије. Међутим, љубав према живом свету полако је преовладала у односу на изумрли свет, па се и Ричард све више окретао заштити дивљег света његове родне Кеније.

Ричард Лики (2015. године)

Другом половином 20. века, а нарочито током седамдесетих и осамдесетих година, Кенија се суочавала са огромним проблемом изловљавања слонова ради трговине слоновачом. Читаве популације су доведене до самог руба опстанка. Године 1973. власти су забраниле лов на слонове, али је трговина слоновачом у свету остала легална. До 1980. због скока цене слоноваче криволов се раширио по целој површини Кеније и чинило се да ништа не може спречити изумирање слонова. Кенијске власти су тада већ очајнички покушавале да ставку трговине слоновачом укључе у Конвенцију о међународној трговини угроженим врстама дивље фауне и флоре, познатију као CITES конвенцију.

На сцену ступа Ричард Лики. До 1989. године Ричард је већ стекао репутацију човека тврдих, понекад и радикалних ставова и неискварљиве природе коме је очување природе примарни циљ. Кенијским властима то није промакло и, као што сам већ поменуо, поставили су Ричарда Ликија на чело Секретаријата за управљање и очување дивљачи Кеније (од 1990. Кенијска служба за дивљач).

Први радикалан потез који је повукао са нове позиције било је наоружавање чувара дивљачи уз одобрење да на ловокрадице могу да пуцају на лицу места.

Током исте године Ричард Лики повукао је још један радикалан потез. Дванаест тона слоноваче које су до тада прикупили спалио је пред очима читавог света!

Ричард Лики испред запаљене гомиле слоноваче (© Andrew Holbrooke/Corbis)

Иако звучи чудно, ова метода постигла је брзе и ефикасне резултате. Према Ликијевим речима за само годину дана од 3500 убијених слонова у криволову годишње, дошло се до бројке од само 60 одстрељених слонова.

Овај медијски перформанс праћен је од стране читавог света и сматра се да је имао највећи утицај на стављање коначне забране на легалну трговину слоновачом у оквиру CITES конвенције.

Године 1991. Ричард Лики је поновио спаљивање тада прикупљених 6,8 тона слоноваче. Био је чврстих ставова да природни резервати у Кенији морају да буду самоодржавајући и да их треба оградити и људима забранити било какав приступ.

Као што се могло и очекивати, оваквим потезима и ставовима зарадио је мноштво непријатеља, те се 1993. године памти пад малог авиона којим је управљао. Након несреће ампутиране су му обе ноге испод колена. Саботажа до данашњег дана није доказана. У јануару 1994. године, након неоснованих оптужби за корупцију, поднео је оставку са челног места кенијске службе за дивљач и одлучио да се посвети политици.

Владе многих држава, али и невладине организације за заштиту природе, као и појединци експерти подржавају методу спаљивања слоноваче јер по њиховим речима она шаље јасну поруку ловокрадицама да се криволов не исплати, али и шири свест јавности о последицама трговине слоновачом.

Наравно, постоје и противници овако екстремних метода који тврде да ће смањивањем слоноваче на тржишту доћи до повећања њене вредности што ће додатно постаћи ловокрадице на ризик.

Од 1995. године Ричард Лики постизао је разне успехе како на пољу политике, тако и на пољу заштите животне средине да би се 2015. године вратио на чело кенијске службе за дивљач на којем се налази до данашњег дана.

Спаљивање слоноваче у Кенији поновљено је још два пута, 2011. године када је спаљено 5 тона слоноваче и 2016. године у највећем спаљивању у историји када је уништено око 105 тона слоноваче од око 8000 убијених слонова и 1,35 тона рогова од 343 убијена носорога широм Африке.

Слоновача у пламену (Национални парк Најроби, 2016)

Одобравали ми екстремне мере или не, на крају крајева морамо признати да често дају резултате. Остаје нам само да се питамо каква би садашњост кенијске и афричке фауне била да није било екстремних метода очувања?

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: