Миграција представља одлазак из једног животног станишта у друго, и то у одређеној животној доби, у одређено доба године, свакодневно или због ванредне ситуације. Миграције риба се могу дешавати само једном или више пута у њиховом животном циклусу. Најчешће одлазе у потрагу за местом за размножавање (генетичка миграција), за храном (трофична миграција) или топлијим крајевима. По томе да ли одлазе у слане или слатке воде, рибе се деле на:
- Потамодромне – крећу се само у рекама;
- Океанодромне – крећу се само у океанима;
- Диадромне:
1. Анадромне – живе у сланим водама, а размножавају се у рекама (пацифички лосос – Oncorhynchus tshawytscha);
2. Катадромне – живе у рекама, а размножавају се у сланим водама (европска јегуља – Anguilla anguilla);
3. Амфидромне – крећу се између сланих и слатких вода, али не због репродукције (ципал путник – Chelon labrosus).
Око 15.000 врста слатководних риба мигрира током свог живота, од којих 1.100 врста прелази веома велике удаљености. Занимљив пример је европска јегуља која путује више од 10.000 км између европских река и Саргашког мора.
У Србији због размножавања, у горње токове река мигрирају поточна пастрмка, штука, мрена, носара, мањић, смуђ, кечига и још неке мање врсте.
Eвропска јегуља (Anguilla anguilla) 
Мањић (Lota lota)
На Црвеној листи Међународне уније за заштиту природе (IUCN) налази се дунавска јесетра (анадромна), означена као крајње угрожена врста. Више од 85% врста јесетри ова организација је класификовала као оне које су пред изумирањем.
Јесетра, риба коју називају живим фосилом јер је стара више од 200 милиона година и преживела је и оно што диносауруси нису, може изумрети јер је човек својим деловањем довео до тога. Оне су данас угрожене прекомерним риболовом, јер припадају јестивим врстама, а неке од њих се лове због икре од које се прави кавијар. Оно што свакако улива наду јесте регионални пројекат који је 2016. године покренуо WWF под називом „Живот за дунавске јесетре“, који се фокусира на очување популације јесетри низводно од ХЕ Ђердап 2 и у северо-западном делу Црног мора.
Миграција риба данас је у великој мери отежана. Дешавају се природне катастрофе, али нажалост, највећи кривац је човек. Криволовом, загађивањем река, изградњом брана и хидроакумулација директно утичемо на угроженост многих врста. Рибама је потребна чиста вода и проходни речни путеви, али чини се да данас радимо све супротно да би оне то имале.
Извештај Европске агенције за животну средину је показао да је само око 40% европских река у добром стању, а оне које су у добром стању су углавном ограничене на горње токове, пошто се услови обично погоршавају дуж реке због брана и других вештачких баријера. Уклањање брана је један од начина да се ситуација побољша. Тренутни предводник у уклањању брана је Америка, која је до сада смањила број за чак 1.400. У Европи је до сада уклоњено око 4.500 преграда различитих величина. „Dam Removal Europe“ је иницијатива започета прошле године и има за циљ да смањи број брана у Европи, да „оживи“ реке. Али, оно што и даље представља проблем јесте што се са планирањем изградње брана не стаје. Само на Балкану и у источној европи планира се изградња око 2.500 хидроелектрана.
Данас је још један дан када би требало да застанемо и размислимо. Ми мењамо свет. Ако можемо да га мењамо на лоше, онда сигурно постоји и нешто добро што можемо да учинимо. Ако сазнате за неку иницијативу или петицију, потпишите, поделите то са својим пријатељима, поделите са нама и кренимо заједно у мисију грађења лепшег места за живот за нас и свет око нас.
