Животиње, Пољопривреда, Угрожене врсте

Домаће аутохтоне расе свиња

Када сам пре четири недеље текстом о аутохтоним расама говеда започео серијал о домаћим животињама, почео сам да размишљам која животиња би била најприкладнија за затварање поменутог кратког серијала. Овце су веома популарне за гајење у Србији, а коњи и магарци уживају у симпатијама свих љубитеља животиња. Међутим, определио сам се за домаћу животињу по којој је наша земља некада била нашироко и надалеко позната. У последњем тексту упознајемо се са домаћим аутохтоним расама свиња – моравком, ресавком и наравно, мангулицом.

  • Моравка

Моравка је аутохтона раса свиња настала у сливу реке Мораве укрштањем крмача (женке за приплод) старе домаће шумадинке са нерастовима (мужјаци за приплод) енглеске расе беркшир која је у Србију увожена током 19. века. Раса је настала због потребе да се повећа производни капацитет и добије меснатија раса, али и раса која раније стасава од шумадинке.

Моравка је једнобојна, црна свињска раса. Често постоје велике разлике у изгледу између више јединки, што највише зависи од услова у којима се свиње одгајају. Свиње из екстензивног система гајења имају релативно дугачко и уско тело, док јединке из система интензивнијег гајења, које се одликује лошијом исхраном, имају здепастија тела. Глава моравке је крупна, издужена, клинастог облика са клемпавим ушима. Врат им је средње дужине и релативно танак. Леђа су права или благо конвексна. Екстремитети су им дугачки, али слаби са танким костима.

Моравка (сајам пољопривреде у Новом Саду, 2019.)

Већина тек опрашених прасади имају карактеристичне црне чекиње, али није страно да се у леглу моравке нађу и  црно-бела или црвена прасад, што указује да ова раса није у потпуности формирана. Одрасле јединке су по правилу потпуно црне, без пега.

Према подацима Организације за храну и пољопривреду (FAO) у 2018. години у Србији се налазило између 100 и 500 јединки моравске расе свиња што је сврстава у категорију угрожених раса у нашој земљи.

  • Ресавка

Ресавка или везичевска свиња представља аутохтону расу која је настала скоро у исто време кад и моравка. Настала је несистематским укрштањем крмача шумадинке и мангулице са нерастовима беркшира у подручју слива река Велике Мораве, Млаве и Ресаве, као и у источним брдовитим крајевима Србије. Претпоставља се да је настала случајно, приликом укрштања са циљем да се створи моравка.

Ресавка је пегава раса свиње. Пеге које увек поседује могу бити у неколико различитих боја – црвене, жуте или црне. Тело ресавке средње је дужине и поприлично широко што донекле зависи од услова гајења. Глава им је дугуљаста са благо повијеним профилом њушке и клемпавим ушима. Ноге им се крећу од средње дугачких до кратких.

Ресавка (сајам пољопривреде у Новом Саду, 2019.)

Према подацима Организације за храну и пољопривреду (FAO) у 2018. години у Србији се налазило између 100 и 200 јединки ресавке што је сврстава у категорију критично угрожених раса у нашој земљи.

  • Мангулица

Мангулица је најпознатија домаћа аутохтона раса свиња. Порекло води из 19. века. Настала је у на имању Киш Јено у данашњој Мађарској, укрштањем наше старе свињске расе шумадинке са мађарским аутохтоним расама. Будући да је била веома скромних захтева и велике отпорности на болести била је популарна раса у Мађарској и Војводини, а нарочито у Срему све до половине 20. века.

Глава мангулице је средње дугачка са благо повијеним профилом њушке. Уши су им велике, клемпаве и падају напред прекривајући део лица око очију. Леђна линија може бити или права или благо конвексна. Кости мангулице су јаке, а мускулатура снажна.

Коврџаве, дугачке чекиње које прекривају цело тело главна су одлика препознатљивости мангулице. У зависности од соја (бела, ластаста или суботичка мангулица) јављају се сиво жућкасте, риђе или црно-браон чекиње. Кожа им је најчешће сива или црна, али код неких сојева, као нпр. код ластасте, може бити и светлија. На рођењу прасићи имају пруге које се врло брзо губе. Прасићи мангулице изгледом су веома сличне прасићима дивљих свиња.

Мангулица (сајам пољопривреде у Новом Саду, 2019.)

Мангулица се данас може видети на просторима Србије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Швајцарске, Румуније, Чешке и Словачке. Међутим, осим у Мађарској, бројност мангулица у осталим земљама није на завидном нивоу. Према подацима Организације за храну и пољопривреду (FAO) у 2018. години у Србији се налазило између 2000 и 4000 јединки мангулице што је сврстава у категорију раса под ризиком у нашој земљи.

Моравка, ресавка и мангулица представљају значајан генетски ресурс наше земље, те због тога не смемо дозволити да оне ишчезну као што се догодило са многим другим расама домаћих животиња док нисмо обраћали довољно пажње. Учимо, информишимо се и напослетку делујмо заједно како бисмо учинили све што можемо да сачувамо све аутохтоне расе домаћих животиња.

Литература:

  1. Богдановић В., Заштита животне средине и биодиверзитета у сточарству, Пољопривредни факултет, Универзитет у Београду, Београд 2010.
  2. https://farmia.rs/blog/
  3. http://www.cepib.org.rs/?page_id=161
  4. http://www.fao.org/dad-is/browse-by-country-and-species/en/

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: