Животиње, Животна средина, Животни стил, Здравље, Утицај човека на Земљу

Лепо, а опасно – утицај ватромета на живи свет и животну средину

Битни догађаји, празници, победа, весеље – ватромет!

Ватромет је постао начин да прославимо нешто што нас чини срећним. Нико не може да каже да то није предивна слика која доноси мир и срећу тих неколико минута када сви заједно гледамо у небо и погађамо која ће следећа боја да се појави. Међутим, тих неколико минута прођу брзо, а оно мање занимљиво, што остаје после ватромета, лебди у ваздуху сатима.
Дим који можете да приметите након ватромета је пун ситних честица метала. Можда сте чули како су у Викторијанско доба научници идентификовали хемикалије? Спаљивали су их бунсеновим пламеником – плаво је значило бакар, црвено стронцијум или литијум, а светло зелено или бело су значили једињења баријума. Додатак диму су једињења калијума и алуминијума који се користе да испале ватромет.

Разне боје ватромета

Оно што заправо експлодира је најчешће комбинација угља и сумпора која се користи као гориво. Потребно је у микс додати нешто што садржи кисеоник како би се експлозија убрзала, а то је најчешће калијум-нитрат (KNO3). Када се ово све „смућка“ добијемо оно што популарно називамо барут. Барут је понекад незгодан за руковање, тако да се за пиротехнику често замењује прехлоратима – хемикалијама које садрже атом хлора који је везан за четири атома кисеоника. Најчешће се користе калијум-перхлорат и амонијум-перхлорат. Међутим, ни перхлорати нису савршени. У високим дозама могу да ограниче могућност штитне жлезде да преузима јод из крвотока, што може да доведе до хипертироидизма. Мале дозе перхлората највероватније не могу никако да штете здравим одраслим људима и добра страна перхлората је то што сагоревају у ваздуху пре него што стигну до земље.
Било да користимо перхлорате или барут, не морамо превише да бринемо јер они не представљају дугорочну претњу. Већи је проблем у тренутном дејству, односно честицама које могу да се накупе у плућима, што представља опасност за оне који болују од астме или посебне осетљивости на хемикалије. Такође, озбиљан проблем представљају разне друге супстанце које се таложе у земљишту и води. Уколико дође до загађења пијаће воде постоји опасност од изазивања разних проблема са тироидном жлездом код људи.

Све у једној фотографији – шарениш, дим и вода

Други велики проблем, са којем су добро упознати они који имају четвороножне пријатеље, јесте утицај буке коју ватромети, и остала пиратерија попут петарди, стварају. Многи пси, коњи и друге животиње се веома плаше овог типа буке, па тако могу да повреде себе и друге покушавајући да побегну, док се неретко дешава да од страха доживе срчани удар. Они чују много шири спектар фреквенција од нас, самим тим звук ватромета је много страшнији него што нам се чини. Овај звук такође веома плаши птице, па оне тако у страху панично почињу да лете бесциљно и неорганизовано што доводи до великог броја настрадалих јединки, најчешће изазвано ударањем у билборде, зграде, дрвеће итд. Токсичне супстанце на које наилазе док лете такође не помажу њиховом преживљавању. Ту су наравно и друге животиње, нпр. зечеви и други мали сисари, које страх тера на бег и доводи у опасност да излете на улицу и на тај начин настрадају. Ово све једино може да нас доведе до једног питања – да ли је заиста неопходно да прослављамо на овај начин?

Како год окренемо, ватромети су једна „токсична киша” која пада и спира се у језера и реке. Многе од ових супстанци су веома „упорне” па тако не одустају и не разграђују се већ остају у нашем окружењу. Један пример за то је жива која се испушта при сагоревању угља и која одатле заврши у ткивима риба. Такође, добар пример јесте DDT који смо могли пронаћи у љусци јајета белоглавог орла ’70. година. Постоје указивања да ватромет може имати сличан ефекат, иако не јасна, довољна да нас упозоре да треба да будемо опрезни.

Неки од савета су свакако да никако не испаљујемо ватромет и другу пиротехнику у затвореном простору, као и да проценимо како дува ветар па да публику поставимо са оне стране где ће се задржати најмање дима. Међутим, ватромет је већ постао један од највећих извора честица метала у ваздуху. Загађење ће се само повећавати, тако да је неопходно да се овом проблему приступи са једнаком озбиљношћу као што, на пример, приступамо сагоревању фосилних горива. Забрана неконтролисаног коришћења ватромета, која већ постоји у многим земљама, је добар почетак решавања проблема.

Дим након ватромета

Постоји толико других начина да уживамо у прослави, на крају крајева, најбитније је да смо у добром друштву ☺ Организаторима препоручујемо да размотре опцију ласерских представа које представљају једнако забаван шоу.

Такође, Дизниленд је 2004. године почео да користи компресован ваздух да испаљује ватромет, што барем смањује проблем честица дима у ваздуху и перхлората у води.

Много смо грешака направили незнајући да их правимо и битно је да, када имамо увид унапред које су последице, заиста урадимо нешто пре него што те последице и видимо. ☺

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: