Ваздух

Зашто видимо ваздух?

Већ неколико година на семафору у једној од најпрометнијих улица престонице знаком се моле возачи да искључе мотор док стоје. Знак шаље јасну поруку да треба размишљати о ваздуху пре него што га угледамо и један је од покушаја градских власти да смање стопу загађења ваздуха.

Поруке на семафорима, испоставило се, нису ни приближно довољне. У Београду смо ових дана, поново, у могућности да видимо ваздух. Ни стање у другим градовима није савршено, али је загађење углавном мање изражено, сем у индустријским градовима. Када бисте потражили информације о квалитету ваздуха на интернету, наишли бисте на листу скраћеница и бројева поред њих, не знајући значење тих параметара.

У питању су ознаке загађујућих супстанци (енг. pollutants) од чије концентрације зависи квалитет ваздуха. Када се нађу у великим концентрацијама, могу имати неповољан утицај на здравље човека, због чега се њихово присуство у ваздуху проверава на дневном нивоу. Из тог разлога, потребно је имати у виду неке од најзначајнијих параметара:

Честичне материје (PM – Particulate Matter)

Под овим именом обухваћене су честице које се налазе распршене у ваздуху. Различитих су величина, па се најчешће сврставају у две категорије – величине од10 микрометара и мање (PM – 10) и величине од 2,5 микрометара и мање (PM – 2,5). Најчешће настају сагоревањем дрва у индивидуалним ложиштима, затим сагоревањем фосилних горива, али и као нуспроизводи индустрије. Како због своје величине не могу проћи кроз зидове алвеола у плућима, задржавају се на зидовима плућа и у већим количинама могу изазвати кашаљ и иритације, али и озбиљнија стања попут хроничног бронхитиса и, у неким случајевима, рака плућа.

Угљен-моноксид (СО – Carbon Monoxide)

Ово једињење настаје непотпуним сагоревањем извора угљеника попут фосилних и других горива услед недостатка кисеоника потребног за потпуно сагоревање. У црвеним крвним зрнцима се везује за хемоглобин, међутим због својих хемијских особина остаје везан јаче и дуже него кисеоник. Док је угљен-моноксид везан за хемоглобин, кисеоник не може бити транспортован до ћелија којима је потребан. Ова појава се назива ћелијско гушење и доводи до смрти великог броја ћелија у релативно кратком временском периоду, укључујући и ћелије виталних органа. Угљен-моноксид је безбојан, без мириса и укуса, те га својим чулима не можемо приметити пре него што изазове оштећења. Из тог разлога је битно редовно проветравати просторије, чак и ако је температура значајно виша или нижа напољу.

Испарљивa органскa jeдињења (VOC – Volatile Organic Compounds)

У питању су органска једињења која већ на неколико степени вишој температури од собне спонтано испаравају, што је посебно изражено лети. Унајвећој мери их је могуће пронаћи у производима за кућну или канцеларијску употребу, од препарата за чишћење и мастила за штампаче до разређивача, боја и лакова. У зависности од количине и врсте органских супстанци у ваздуху, ефекти по здравље могу бити потпуно различити – оштећење јетре, бубрега и дисајних путева, мучнина, главобоља и тровање нервног система само су неке од могућих последица излагања овим супстанцама.

Оксиди азота (NOX – Nitrogen Oxides)

У комбинацији са испарљивим органским супстанцама и озоном дају смог, а са оксидима сумпора доприносе настанку киселих киша. Настају као нуспроизводи индустрије, као и сагоревањем горива у возилима и радом електрана. У зависности од врсте оксида, концентрације и дужине изложености, може доћи до различитих здравствених проблема попут главобоље, мучнине и потешкоћа при дисању, па чак и оштећења фетуса уразвоју.

Оксиди сумпора (SOX – Sulfur Oxides)

Настали као производ индустрије или вулканских ерупција, сумпорови оксиди се користе као конзерванси, избељивачи или средства за дезинфекцију. Међутим, у великим концентрацијама у ваздуху једна су од главних компоненти киселих киша јер, као и азотови оксиди, са водом граде киселине. Тровање сумпоровим оксидима за последицу може имати оштећења дисајног и система жлезда са унутрашњим лучењем.

Озон (О3 – Ozone)

Oзон настаје спајањем три атома кисеоника и у вишим слојевима атмосфере гради омотач који апсорбује ултраљубичасто зрачење, чиме смањује његов утицај на живи свет. Међутим, када се нађе у нижим слојевима атмосфере, најчешће као део градског смога, овај гас плаве боје токсичан је и у малим концентрацијама, причему оштећује дисајни систем.

Иако већина загађујућих супстанци може настати као резултат природних процеса, њихова концентрација у атмосфери јасан је показатељ изражене људске активности. Наравно, нико од нас не може сам променити ситуацију, али колективна свест о проблему је свакако добар први корак.

Што касније почнемо да се питамо зашто видимо ваздух, то ћемо пре видети последице по сопствено здравље. Пажљиво гледајте.

Смог на Дунаву, фото: Драгослава Стаменовић

Извори:

  1. https://www.environmentalpollutioncenters.org/air/, приступљено 4. јануара 2020.
  2. https://www.britannica.com/science/air-pollution/Ozone#ref1084440, приступљено 4. јануара 2020.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: