Насловна Свет око нас Животна средина Приступни преговори са Европском унијом – може ли Србија да затвори поглавље...

Приступни преговори са Европском унијом – може ли Србија да затвори поглавље 27?

197
0
Време читања: 6 минута

Након што смо се упознали са поглављем 27 и тренутном позицијом наше земље у преговорима, време је да се детаљније позабавимо проблемима које је још увек неопходно решити, судећи по извештају Европске комисије за 2020. годину о напретку Србије у евроинтеграцијама.

Па, хоћемо ли?

Један од највећих проблема Србије је свакако загађење ваздуха. Иако су европски и српски прописи о регулисању загађења ваздуха довољно слични за наставак преговора (уколико се занемари регулација емисија испаљивих органских једињења, на чему се још увек ради), у извештају се наводи да је у нашој земљи много потребније радити на имплементацији већ постојећих прописа. Неопходно је даље развијање мониторинга загађујућих материја у ваздуху и спровођење закона којима се регулише количина загађења – као један од најзначајнијих загађивача спомиње се термоелектрана Костолац Б, чији је утицај на животну средину неопходно смањити што пре.

Имплементација задовољавајућих прописа проблем је и у области управљања отпадом. Као најзначајнији проблеми наводе се депоније, међу којима је велики број оних које нису регулисане од стране државе, као и количина отпада коју наше друштво производи. У Србији се рециклира тек око 3% отпада, а системи рециклаже и поновне употребе производа нису довољно развијени.

Ситуација је још мање срећна на извору живота – квалитет воде у Србији није на завидном нивоу, а и даље постоје промене које се морају донети када су у питању прописи који регулишу загађење. Потребно је уложити велике напоре како би се ови прописи ускладили са европским, али и оснажиле институције задужене за мониторинг вода и спровођење прописа како би се обезбедила квалитетнија вода. Према речима Европске комисије, рад на акционом плану за спровођење стратегије управљања водним ресурсима није напредовао, а главни извор загађења су и даље отпадне воде које ретко пролазе третман који би био у складу са европским стандардима, а некада се третирање и заобилази и отпадне воде се испуштају директно у водотокове. Стога се један од приоритетних апела у оквиру извештаја своди управо на вођење и побољшање постројења за пречишћавање отпадних вода. Поред тога, услед недостатка материјалних и људских ресурса, Србија није у стању да пружи адекватну заштиту од поплава на својој територији.

У сличној позицији се налазимо и када је у питању заштита природе – усклађивање са европским прописима још увек није завршено, а посебно се ургира усклађивање са Директивом о стаништима и птицама. Због тренутног раскорака између прописа и имплементације, као и рупа у законима, један од највећих проблема са којима се наша земља сусреће у овој области јесте прекомерно и незаконито изловљавање великог броја врста. Европска комисија апелује на Србију да своје стандарде усагласи са европским када је у питању регулисање лова како би се спречио губитак биодиверзитета, а такође наглашава значај надлежних институција када је у питању контрола изградње хидроелектрана због претходних искустава са нарушавањем природних станишта изградњом МХЕ. Један од закључака извештаја јесте и да су капацитети Србије да спроводи одговорну политику на националном и локалном нивоу у овој области прилично слаби, како на институционалном, тако и на нивоу људских ресурса.

Што се тиче индустријског загађења и управљања ризицима, за Европом каскамо и правно и са имплементацијом. Србија је почетком 2020. године усвојила Национални план за смањење емисија и направила помак када је у питању мониторинг, али је напредак на овом пољу ограничен првенствено проблемима административне природе, јер тренутно стање система отежава имплементацију прописа на нивоу целокупног индустријског сектора. Спровођење прописа и инспекција нису на задовољавајућем нивоу када је у питању ова област, те се апелује да наша земља повећа капацитете како би индустријско загађење било ефикасније контролисано.

У области регулације хемијских агенаса постоји релативно висок степен слагања српских и европских прописа, али су реформе у одређеним подобластима неопходне како би се ова тачка дневног реда могла у потпуности покрити. Наиме, иако је Србија у 2019. години направила помак отварањем платформе за регистрацију биоцида, прописи којима се регулишу биоциди још увек нису усклађени са прописима Уније, као ни прописи који покривају регулацију експеримената на животињама и азбеста, који се може наћи у старим грађевинама и бити веома токсичан. Од наше земље се овом приликом захтева појачање административних капацитета у циљу имплементације прописа и бољег мониторинга.

Прописи којима се регулише бука су усаглашени, али имплементација значајно каска за ониме што је на папиру. Из Уније се поручује да би Србија требало да предузме конкретне мере како би директно утицала на смањење буке.

Припремљеност наше земље у области заштите становништва од катастрофа (попут земљотреса и поплава) је делимична. Стратешки оквири Србије су усклађени са европским и састоје се из Закона о смањењу ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама и Националном програму за управљање ризицима од катастрофа, уз акциони план за период од 2017. до 2020. године. Србија је такође израдила и студију којом се процењују ови ризици на националном нивоу. Међутим, ови документи нису довољни – потребно је да наша држава развије стратегију за смањење ризика од катастрофа и изгради ефикасан систем за имплементацију свих наведених аката, што би захтевало повећање капацитета надлежних институција, с обзиром на то да се током трајања пандемије показало да тренутни системи имају значајне недостатке. Уз то, Комисија наводи да је потребно да се Србија укључи у међународне системе за регулисање ризика од катастрофа и управљање ванредним ситуацијама и да неке од својих постојећих структура прилагоди овим системима.

Најконтроверзније за крај: климатске промене. Имамо проблем.

Оно што највише забрињава јесте чињеница да на овом пољу Србија махом стагнира, уколико се изузме процес доношења Закона о климатским променама који овим извештајем није обухваћен због тога што у тренутку извештавања тај акт још увек није био донет. Претпоставља се да је стагнација зелене транзиције у области климатских промена последица недостатка сагласности политичара око тога колико је хитно решавање проблема климатских промена. Комисија наглашава да је други кључни корак у транзицији, поред доношења Закона о климатским променама, и усвајање и имплементација климатске стратегије и акционог плана. Ови документи би требало да буду у складу са европским оквиром за период до 2030. године, па би и реформе у области спречавања и адаптације на климатске промене требало да буду корените и свеобухватне.

Још један важан фактор у овој причи је и чињеница да је интеграција климатских мера у привредне гране на ниском нивоу. Како би Србија могла да направи значајан помак ка карбонској неутралности, неопходно је да се климатске реформе спроводе у свим областима које утичу на климатске промене или од њих зависе.

Тренутно је још увек у току рад на спровођењу мера у циљу испуњавања обавеза Србије као потписнице Париског споразума, али се још увек чека на значајније кораке када је у питању усклађивање са прописима Европске уније. 

Комисија наводи да Србија треба да оснажи административне и техничке капацитете у овој области како би била у стању да ефективно спроводи мере, прати ток процеса транзиције и о њему извештава. Поред тога, у извештају се наглашава и значај едукације и подизања свести о климатским променама, као и да је неопходно уложити много више средстава у алтернативне изворе енергије и замену застареле инфраструктуре. Укратко, борба против промена климе једна је од најзначајнијих еколошких борби коју свака земља, па и наша, мора водити предано и одговорно како би се избегли екстремни климатски услови, али и сачувале економија и здравље људи.

Дакле, има ли наде да ћемо ускоро затворити ово поглавље?

Можда сте већ уочили образац: „Углавном солидни закони, а имплементација… ех, па морало би то боље.”

И тако кроз читаво поглавље. 

Евидентно је да је неопходно спровести велики број мера и реформисати читаве области пре него што поново покуцамо на европска врата. Нажалост, евидентно је и то да нам фали и људи и новца да спроведемо све те мере.

Па, можемо ли ипак да се изборимо са овим изазовом? Искрено, нисам сигурна, али мислим да морамо. Заштитом животне средине штитимо здравство, инфраструктуру, грађевину, радна места – готово сваки аспект нашег економског система губи по једну малу битку свакога дана који Србија не проведе бринући о природи и клими. Ови губици сами по себи нису значајни, али ће расти докле год се не потрудимо да их смањимо.

Знате ли да је хлеб коштао двадесет пет динара када сам ја била мала? Онда је одједном то постало двадесет осам, па тридесет, а где смо сад? Е, таква нас промена чека, чак и дословно финансијска, ако нам филтери остану скупи а климатске промене завера.

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име