Свака врста која насељава ову планету на неки начин утиче на њу, мењајући њен изглед и структуре њених екосистема. Људска врста је, међутим, најодговорнија за овакве промене. Људским радом дошло је до дисбаланса у екосистемима због нарушавања услова који у њима владају. Број изумрлих врста рапидно расте, по неким проценама стопа нестанка врста је 1 000 – 10 000 пута виша у односу на природну. Али зашто до овога долази?
У стабилним екосистемима, у којима је биодиверзитет велики и живот „цвета”, долази до разградње изумрлих организама и на тај начин настаје хумус. Количина хумуса у неком земљишту директно утиче на плодност тог земљишта (најплодније земљиште има највише хумуса). А шта људи раде када наиђу на плодно земљиште? Користе сваку прилику коју имају да га претворе у обрадиве површине, без обзира на то што на тај начин онемогућавају живот великом броју врста на датом станишту. Када не наиђу на повољне услове у неком другом екосистему, шансе да ће ове врсте преживети се драстично смањују. Без станишта и хране, многе животиње које су успеле да побегну из првобитног станишта тако доживе свој крај.
На овај начин, ми као врста успели смо да за пар стотина година доведемо Земљу до непрепознатљивости како бисмо задовољили своје потребе а касније и жеље, које због наглог раста популације постају све веће. И томе би ускоро морао доћи крај, зар не? Проблем је у томе што више не можемо бити сигурни. До сада је човек нашао начин да пређе сваку препреку коју природа пред њега постави. У тренутку када нам је понестало хране коју бисмо могли убрати, настала је пољопривреда. У тренутку када руке пољопривредника нису биле довољно ефикасне, настале су машине. Сада, плодног земљишта је све мање због обрађивања и загађења, што представља нови проблем за опстанак милијарди људи на Земљи. Па шта ћемо онда кад сву земљу загадимо и кад је више не буде било?
Испоставило се да и на ово питање имамо одговор. Последњих година се све више пажње посвећује истраживању одрживих извора енергије, а сада имамо чак и „одрживе фарме”! У питању је аквапоника, настала као комбинација аквакултуре (узгоја риба у танковима) и хидропонике (узгоја биљака без земљишта). Како уопште овако нешто функционише, зашто је значајно и да ли представља потенцијално решење за проблем који смо себи створили? Сваки аквапонични систем се користи добро познатим биолошким триком: отпад који избацује једна врста представља храну за следећу!
Наша прича о аквапоници почиње у танку са водом. У тој води живе рибе, које као нуспродукт сопственог метаболизма у њу избацују амонијак. У већим количинама амонијак је токсичан, те би рибе без пречишћавања воде веома брзо угинуле. Воду можемо пречистити ми, али нам је за то потребна енергија, па зашто не бисмо нашли организам који ће је чистити уместо нас? Из тог разлога, прве комшије рибама у танку јесу бактерије нитрификатори, које метаболишу амонијак оксидујући га до нитрата. Ова оксидација представља једну од кључних реакција у циклусу кружења азота. Како се циклус наставља, шта се дешава са нитратима којих сада у води има много? Једноставно, могуће је гајити биљке у води богатој нитратима, јер је то управо облик азота који биљке могу да користе, а који се налази и у синтетичким ђубривима. Биљку ће појести човек и на тај начин омогућити даље кружење. Ово је значајно јер сада можемо направити паралелу и упоредити новије технологије са појавама и циклусима који у природи већ постоје, а који су овде искоришћени тако што се њихови токови „подешавају” да одговарају људским потребама.
Шта ми тачно имамо од тога? Пре свега, рибе и биљке које користимо у исхрани не морају бити третиране антибиотицима, односно ђубривима. Затим, ова метода узгоја хране не захтева утрошак енергије, осим светлости потребне биљкама да врше фотосинтезу. Танк са водом је једино што је потребно, тако да употреба земљишта више није неопходна, а овакав систем је могуће имати у кући. С обзиром на то да нема контакта биљке са потенцијално загађеним тлом или рибе са контаминираном водом, резултат производње је здрав оброк, уз максимално смањење загађења приликом узгоја. Звучи зелено, зар не?
Колико год да сам и сама задивљена начином на који смо се снашли да бисмо себи произвели храну, брине ме повод за то сналажење. Брине ме то што до свега овога није морало да дође. Не бисмо ни размишљали о стварању оваквих система да нисмо уништили оне које нам је природа дала. Не бисмо имитирали природне процесе да их пре тога нисмо нарушили. Наравно, развој технологије је повољан за развој наше врсте, али пре него што погледамо у небо и запитамо се да ли на другим планетама има живота, морамо схватити да ни на овој нисмо сами.
„Ни на овој нисмо сами.” 🎯