Једна од кључних речи у речнику екологије свакако јесте екосистем. Екосистем представља заједницу животиња, биљака, микроорганизама, неживих објеката и њиховог заједничког окружења. Екосистеми се састоје од станишта (места где организми живе) и од заједница (свих живих организама унутар станишта).
Једна заједница може да садржи знатан број различитих врста организама. Оно што дефинише једну врсту јесу организми који имају способност парења и стварања плодних потомака. Узмимо, на пример, коња и магарца. Ове две врсте могу се парити и створити потомке. Међутим, њихов потомак (мазга) нема способност репродукције и неплодан је, што директно указује на то да коњи и магарци не припадају истој врсти животиња.
Оно што краси и дефинише сваки екосистем јесте његов биодиверзитет (разноликост). Степен биодиверзитета у једном екосистему зависи од многих фактора, као што је, на пример, конкуренција међу организмима за надмоћ и бољи приступ изворима хране и пића, као и број грабљивица у ланцу исхране, а такође и болести којима могу да подлегну разне врсте. Једно је неоспорно – сва жива бића у склопу екосистема зависе једно од другог. Промена броја јединки једне врсте утиче на број јединки друге.
Екосистеми могу бити разних величина – веома мали, као на пример, природни басени морских струја у близини каменитих океанских стена, а и веома велики, као што је Амазонска прашума у Јужној Америци. Екосистеми се деле на морске, слатководне и копнене. Копнених екосистема има у великом броју и називају се биоми. Такође, занимљиво је напоменути и да су екосистеми са већим биодиверзитетом знатно стабилнији као целина и имају већу моћ отпора и издржљивости у тренуцима природних катастрофа или агресивног људског немара.
Ипак, постоје и појединци, културе и државне власти које се боре за очување природних екосистема. Узмимо за пример владу државе Еквадор, која у свом уставу има закон о правима екосистема. У такозваном Закону о природи каже се да природа, тамо где се ствара и одвија живот, има пуно право да постоји, да опстане и да обнови своје виталне циклусе, структуре, функције, као и процесе еволуције. Сваки човек, свака заједница или свака нација, има обавезу да о природи брине пред очима закона, као и да трпи санкције уколико на било који начин несавесно делује против начела овог закона. Држава Еквадор не обилује само прашумским екосистемима, ту су и бројни речни екосистеми, као и прелепи екосистеми на острвима Галапагос.
Океански екосистеми су најраспрострањенији на планети, имајући у виду да покривају око чак 75% Земљине површине. Слатководни екосистеми су, пак, најређе заступљени и покривају свега 1,8% површине. Остатак чине копнени екосистеми, који апсолутно зависе од климатских услова. Неки од најупечатљивијих су тропске прашуме, саване, пустиње, четинарске шуме, листопадне шуме и тундре.
Наша земља може да се похвали великим спектром екосистема. Водени екосистеми који су код нас најчешћи јесу потоци и реке. Природних језера има, али знатно мање него вештачких. Баре и мочваре су некада биле бројне, али су с временом, због изградње насеља и нужним ширењем пољопривредног земљишта, исушене. Највећу површину копна Србије заузимају шумски екосистеми – пре свега, листопадне шуме. На вишим надморским висинама заступљене су и четинарске шуме.
Чудесна појава за екосистеме јесте константно кружење материје. Исти атоми и њихове хранљиве супстанце користе се изнова и изнова, састављени у различита хемијска једињења као део структуре разних организама. На пример, хајде да размотримо како се хемијске хранљиве супстанце крећу кроз копнени екосистем. Биљка узима угљен-диоксид из атмосфере и друге хранљиве елементе, као што су азот и фосфор, из тла како би саградила молекуле неопходне за формирање ћелија. Када животиња поједе биљку, користи биљне молекуле за енергију и за градивни материјал сопствених ћелија, формирајући често другачије молекуларне структуре.
Услед ћелијског дисања, молекули се разграђују у горива и угљен-диоксид се опет испушта у атмосферу. Сличан процес дешава се и када биљке или животиње угину – њихове хемијске компоненте служе стварању енергије и градивног материјала бактеријама и гљивама. Захваљујући кружењу материје, атоми који сачињавају наша тела овде и сада имају дуговечну и јединствену историју. Управо ти исти атоми могли су бити делови биљака, животиња, других људи, па чак и диносауруса!
С друге стране, проток енергије кроз екосистем је једносмеран. Енергија, насупрот материји, не може да кружи. Уместо тога, проток енергије има путању од светлости до топлоте. Ваља се подсетити да енергију најчешће добијамо од сунчеве светлости која се задржава услед процеса фотосинтезе биљака и алги. Енергија се затим преноси кроз екосистем мењајући свој вид, у зависности од метаболизма разних организама, услед исхране, као и услед изумирања и труљења.
Сваки пут када енергија промени свој вид, један део ње претвара се у топлоту. Топлота се такође сматра енергијом – па зато кажемо да се енергија није изгубила – али не може се више користити као извор енергије живим организмима. На крају овог процеса, енергија која је ушла у екосистем као сунчева светлост, расула се као топлота и емитовала се назад у атмосферу. Овакав једносмерни проток енергије кроз екосистеме заправо значи да је сваком екосистему појединачно потребан стални извор енергије, а то је најчешће сунчева светлост, како би функционисао.
Cада када нас на планети има око седам милијарди, наш утицај је огроман. Крчимо шуме, исушујемо језера и мочваре, мењамо токове река, а травне екосистеме претварамо у пољопривредно земљиште. Тако полако од природних екосистема настају андрогени екосистеми – они које је створио и организовао човек искључиво зарад сопствених интереса. Ови поступци имају огроман утицај на дивље врсте, јер оне имају алармантно мање природних станишта. Тако их полако потискујемо у неке нове, мање приступачне пределе. Неке врсте се прилагоде, али многе нажалост ишчезну заувек.
Еколошка свест људи последњих година знатно је пробуђена, мада има и даље многих који не желе да увиде да ће дивљи свет нестати уколико не променимо своје навике и своје потребе не ускладимо са свим биљним и животињским становницима наше планете.
