У јучерашњем тексту смо се бавили тиме како изгледају приступни преговори са Европском унијом и упознали се са поглављем 27 – Животна средина. Данас је време да видимо где се Србија налази када је ово поглавље у питању, а сутра ћемо закључити причу питајући се да ли ће наша земља у блиској будућности имати шансе да га затвори.
Како Србија стоји са поглављем 27 и ко учествује у преговорима?
Колико год се чинило да су еколошке промене мањег приоритета у односу на друге, право на здраву животну средину дефинисано је чланом 74. Устава Републике Србије и као такво би морало бити неповредиво:
- Свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању.
- Свако, а посебно Република Србија и аутономна покрајина, одговоран је за заштиту животне средине.
- Свако је дужан да чува и побољшава животну средину.
У нашој земљи је на снази велики број прописа који регулишу заштиту животне средине, али се све чешће суочавамо са непоштовањем истих и постојањем баријера између власти и грађана које ретко оснажују појединца да испуни своју уставну обавезу према природи.
Па ипак, Србија је у јануару 2020. године доставила преговарачку позицију за отварање поглавља 27 Савету Европске уније и тренутно чека одлуку Савета о заједничкој преговарачкој позицији. За преговоре у оквиру овог поглавља задужена је Преговарачка група 27, чији су чланови представници надлежних институција директно или индиректно повезаних са облашћу заштите животне средине.
Чланови ове групе успешно су представили законске оквире Србије када је у питању животна средина, затим су доставили и своју преговарачку позицију и тренутно чекају на доношење заједничке позиције како би могли да наставе преговоре.
Такође, Коалиција 27, коју чини 9 еколошких удружења, прати напредак наше земље када је у питању ово поглавље, указујући на проблеме са којима се држава мора изборити како би одржала здраву животну средину и дајући предлоге за побољшање. Сваке године, Коалиција издаје извештај којим скреће пажњу на напредак реформи, као и недостатке у начину на који Србија приступа овој теми.
Дакле, све иде по плану?
Не баш. Иако се достављање преговарачке позиције чини као корак који указује на напредак преговора, испоставља се да сам по себи тај корак није ни приближно довољан да се задовоље стандарди Европске уније.
Крајем прошле године је достављен извештај Европске комисије о напретку Србије у евроинтеграцијама који, поред информације о формалном статусу преговора у оквиру поглавља 27, садржи и евалуацију тренутног стања бриге наше државе о животној средини. Резултати су далеко од савршених.
Србија је достигла одређени ниво припреме у области заштите животне средине и климатских промена. Све у свему, Србија је направила ограничен помак у претходној години, а првенствено у области стратешког планирања.
У извештају се наводи да би Србија требало да буде амбициознија по питању зелене транзиције, те да је неопходно да настави са радом на препорукама Европске комисије из 2019. године, односно да посвети још више пажње:
- административном и финансијском оснаживању локалних и националних институција које се баве животном средином, а посебно Агенције за заштиту животне средине
- инвестирању у заштиту животне средине и спровођењу постојећих прописа
- имплементацији обавеза које Србија има као потписница Париског споразума и креирању нових стратегија и закона у вези са климатским променама који ће бити у складу са европским стратегијама попут оне за 2030. годину која предвиђа низ мера у вези са климатским променама и алтернативним изворима енергије
Зелени фонд Србије је, према речима ове институције, након четири године постојања и даље непотпуно оперативан – Комисија наводи да током 2019. године његови капацитети нису у потпуности искоришћени. Такође, Србија је у 2020. години смањила буџет за заштиту животне средине за чак 25% услед трајања пандемије новог коронавируса, што је додатно отежало процес зелене транзиције у нашој земљи.
Оно што је, међутим, Европска комисија препознала као специфичан проблем код нас јесте то да се новац који држава узима у оквиру система еколошких такси не издваја одмах за потребе побољшања ситуације у којој се налази животна средина у Србији, па често долази до прерасподеле тих средстава на друге области. Такође, систем еколошких такси није у довољној мери развијен ни на локалном ни на националном нивоу, што је посебно значајан проблем када су у питању велики загађивачи који ретко плаћају у складу са количином загађујућих супстанци које емитују.
Стога се из Европе поручује да је нашој земљи потребно да што пре уреди систем управљања инвестицијама у животну средину, као и да количина новца који се улаже у ову грану мора да се повећава брже него што је до сада био случај, што би се могло постићи оснаживањем система еколошких такси већ на локалном нивоу. Наводи се и да са инвестиционог плана треба прећи на инвестициони програм, односно предузети конкретне кораке и улагати у пројекте који најповољније утичу на животну средину. Ови пројекти би морали бити поткрепљени проценама утицаја на животну средину и у складу са европским стандардима, а такође се захтева и транспарентност и подстицање конкуренције на тржишту када су у питању тендери за финансирање пројеката.
То нас доводи до наредног проблема: процене утицаја на животну средину. Европска комисија наводи да прописи који регулишу израду студије процене утицаја нису у складу са другим прописима, а посебно са законима о грађевинском сектору према којима се тренутно студије процене утицаја израђују тек након добијања грађевинске дозволе, те да је овај проблем неопходно регулисати у што краћем року.
Поред ових проблема, чији корени залазе дубоко у све области којима се бави поглавље 27 и онемогућавају нам да се озбиљније позабавимо зеленој транзицији, постоји још читав низ проблема карактеристичних за сваку од наведених области.
Међутим, како је у питању поприлично дуга прича, предлажем да је оставимо за сутра, када ћемо завршити путовање кроз зелени одељак евроинтеграција и разговарати о томе да ли је Србија у стању да се избори са европским захтевима.
