Војводина представља главни регион распрострањења еолског рељефа у Србији који се огледа у виду две пешчаре – Делиблатске и Суботичке, као и пет лесних заравни – Банатске, Тамишке, Телечке, Тителске и Сремске. Пешчара је најрепрезентативнији облик еолског рељефа који је настао током плеистоцена еолском акумулацијом песка у склопу пешчаних поља где су мање или више сачувани облици динског рељефа. Еолски рељеф је рељеф који настаје радом ветра. У овом тексту осврнућемо се на сам север Србије – Суботичку пешчару – и приказати све природне драгоцености које она поседује.
Бачка пешчара захвата простор од Сегедина, преко Суботице, Баје, па све до Будимпеште, односно простор поред државне границе са Мађарском, од долине реке Тисе до Таванкута. Површина пешчаре је отприлике око 250 км2 и на територији Србије јавља само мањим делом. Састоји се из две целине: Суботичко-хоргошке и Таванкутске. У оквиру Суботичко-хоргошке целине издваја се као посебна просторно еколошка целина Суботичка пешчара која се налази на најјужнијем делу пешчаних станишта у међуречју Дунава и Тисе, тачније обухвата подручје од источне обале Келебијског језера до речице Кереш. У односу на долину Дунава, пешчара је издигнута 30 метара, а у односу на долину Тисе виша је 40 метара.
Специфично за ову пешчару је то да није јединствена попут Делиблатске, већ је рашчлањена зонама леса. Песак од које је саздана није чист, већ мање или више муљевит и глиновит, таложен у воденој средини и за такав песак тј. лес кажемо да је акватичан, муљевит лес. Неки научници сматрају да је песак Бачке пешчаре пореклом из речних наноса Дунава и Тисе и старијих, језерских наслага.
Данашњи рељеф пешчаре је настао у најновијем геолошком добу, холоцену. Природни рељеф је знатно измењен услед везивања песка како би се створиле погодне површине за гајење разних пољопривредних култура, али и пошумљавања. У ту сврху, најчешће се користио багрем јер је познат по томе што има јак коренов систем који везује честице песка, стабилизује тло и спречава ерозију, а само стабло врло брзо напредује и развија се. Све ово указује на то да на подручју пешчаре нема отворених пескова у природном стању.
У пејзажно-амбијенталном смислу, јасно се раздвајају предели отвореног типа и пределе шумског типа. Отворени предели су под пешчарским и степским екосистемима, док је развој шумских заједница условљен од стране више фактора. Шумски засади су просторно разбацани, обухватају мање комплексе и укомпоновани су са оазама изворних шума.
Шумовити део пешчаре
Извор: https://www.subotica.com
Карактеристична је по различитим еколошким стаништима, попут мочвара, бара и језера која се налазе у међудинским депресијама и издувинама. Таква су језера Буквић северно од Суботице, Келебијско и два, три мања језера. Када су у питању површинске текуће воде, пешчара је поприлично сиромашна. Једини водоток јесте речица Кереш која извире на територији Мађарске, а улива се у Тису код села Адорјана (Кањижа).
Што се тиче климатских карактеристика, просечна јануарска температура износи -1,8 ˚С, а јулска 21,3 ˚С. Амплитуда просечног варирања температуре је 23,1 степен, што јасно указује на континенталност климе, степског карактера – то се осликава и присуством 83 врсте типично степских биљака. Просечна релативна влажност у току године је 75,2%, док је годишњи просек падавина 532 мм. У вегетационом периоду (април-септембар) просек падавина износи 303 мм, што је повољно за биљни свет у овом климату. Доминантни правац ветрова који дувају је северозападни.
Извор: https://www.zvoncara.com/
Истакнута биљна врста која се настанила управо у Суботичкој пешчари као једином станишту у Војводини, али и читавој Србији, јесте реликтна шумо-степска биљка шафрањика (Colchicum bulbocodium). Део њених станишта је нестао, а део се просторно смањио услед антропогене пољопривредне активности. Међутим, на микростаништима на којима је опстала, јавља се у доста густим популацијама.
Године 2002, ова предивна биљка љубичастих цветова била је доведена до руба трајног ишчезавања директним уништавањем њеног станишта. Неколико година касније, 2008, укупна популација је била сведена на свега 35 000 јединки, па је управљач пешчаре, Јавно предузеће „Палић-Лудаш“, хитно реаговао и покренуо пројекат ревитализације станишта кроз спровођење мера активне заштите природе. Десет година касније, њена популација се утростручила, а чувари заштићеног подручја сваке године пронађу нови локалитет на којем ова биљка цвета приликом акције бројања јединки шафрањике која се организује на пролеће, у марту. Бројање овог цвета значајно је због праћења стања – како станишта, тако и саме врсте – а будући да је шафрањика индикаторска биљка, она својим негативним реакцијама на новонастале климатске услове (топло време, суша итд.) указује на то да су климатске промене узеле маха. Мониторингом се детектује бројност, сакупљају подаци који су основа за израду стратегије заштите локалне субпопулације шафрањике и самим тим утврђује колико су активности мера заштите управљача ефикасне. Сада се процењује да на овом простору цвета око 100 000 јединки. Врста је заштићена Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива.
Популација угрожене биљне врсте – шафрањике; Бројање шафрањике – фото ЈП „Палић-Лудаш“
Извор: https://www.subotica.info/
Осим шафрањике, у погледу очувања флористичке разноврсности и специфичних генетичких ресурса наше земље, пажњу заслужују и пешчарски каранфил (Dianthus serotinus), орхидеја (Epipactis atrorubens subsp. borbasii), пешчарска перуника (Iris arenaria = Iris humilis subsp. arenaria), а од строго заштићених врста расту и црвена стежица (Alcana tinctoria), као и пешчарски мразовац (Colchicum arenarium) који је од глобалног значаја за очување биодиверзитета.
Када је у питању фауна, забележено је присуство ретке врсте глодара – војвођанског слепог кучета (Spalax leucodon), врсте која је била широко распрострањена у Војводини, али трансформацијом изворних степа у обрадиве површине, њен ареал се драстично смањио.
Због изузетно разноликих природних погодности и разноврсних станишта, свој дом је овде пронашло и око 170 врста птица. Од животињских врста истичу се и лисица, зец, барска корњача, фазан, срна, степски гуштер и многе друге.
Предео изузетних одлика „Суботичка пешчара” стављен је под заштиту 2003. године Уредбом о заштити ПИО „Суботичка пешчара” („Сл. гласник РС”, број 127/2003 и 113/2004). Према Уредби, резерват обухвата површину од 5369,9 + 2772,97 хектара заштитне зоне. Припада II категорији заштите, као природно добро од великог значаја за Републику Србију. Према класификацији Међународне уније за заштиту природе (IUCN) спада у IV категорију – Подручја управљања стаништима и врстама (Habitat and species management area). Такође, ово подручје има и међународни значај, као међународно значајно подручје за птице (IBA) у оквиру Севернобачког региона, истакнуто по својој богатој орнитофауни.
Барске корњаче и лисица
Разноликост екосистема, од песковитог, преко мочварног и шумско-степског, као и разноврсност биљног и животињског света, указују на делимично сачуване изворне предеоне карактеристике овог подручја, али и његовог окружења, где су се задржали неки традиционални обичаји и начини живота.
Извори:
Бела Штурц (2014): Природна флора Суботичко-Хоргошке пешчаре и питања њене заштите, Градски музеј, Суботица
План управљања ПРЕДЕЛА ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА „СУБОТИЧКА ПЕШЧАРА” за период 2021-2030
www.subotica.com
www.subotica.info
