Свакодневно се сусрећемо са вестима које нас подсећају на проблем климатских промена који је одавно постао већи од свих нас. Као један од главних криваца готово увек се помиње угљен-диоксид, један од гасова стаклене баште који пре свега настаје као продукт многих природних процеса. Природно произведен угљен-диоксид биљне врсте и алге могу анулирати у процесу фотосинтезе, али проблем настаје када се вишак овог гаса нагомила у атмосфери као последица људских активности. Иако се непрестано покреће питање на који начин се могу смањити емисије овог гаса, једнако је важно и питање нових технологија помоћу којих се већ присутна концентрација угљен-диоксида може редуковати. Да би се достигле вредности концентрације овог гаса у ваздуху дефинисане Париским споразумом, до средине 21. века потребно је сваке године уклонити око 10 милијарди тона угљен-диоксида из атмосфере, а да притом не долази до додатног емитовања. Како то урадити?
Научници широм света покушавају да нађу решења која би омогућила ефикасно уклањање гасова стаклене баште (у највећој мери угљен-диоксида), при чему се све технологије овог типа сврставају под термин „технологије негативне емисије” (енг. negative emissions technologies – NETs). Један од најједноставнијих приступа подразумева све методе које се заснивају на пропуштању ваздуха кроз течни раствор или чврсти филтер који ће ефикасно апсорбовати угљен-диоксид, да би се затим пречишћен ваздух вратио у атмосферу. Поменуте методе немају потребе за водом, али су врло енергетски захтевне, при чему се морају употребљавати одрживи енергетски извори који неће анулирати апсорбовану количину угљен-диоксида тиме што ће производњом енергије емитовати још овог гаса. Велики трошкови отежавају масовну примену, па се разматра продавање апсорбованог гаса компанијама које иновативним технологијама угљен-диоксид конвертују у различита горива како би сам метод пречишћавања био исплативији.
У употреби је и приступ који подразумева да се природни процеси који „заробљавају” угљен-диоксид (нпр. фотосинтеза) форсирају како би се количина овог гаса у ваздуху смањила, као и да се процеси у којима поменути гас настаје замене алтернативним који су мање штетни. Узгајање морске траве, а затим њено потапање на морско дно може обезбедити значајно и дуготрајно уклањање угљен-диоксида из атмосфере, уколико се примени у одговарајућем обиму, па се дуж обала широм света све чешће уочавају плантаже ових алги. Један од новијих приступа представља и уситњавање минерала базалта чиме се повећава контактна површина између камена и кише која проласком кроз атмосферу реагује са угљен-диоксидом градећи слабу угљену киселину и затим у реакцији са базалтом даје друге минерале, чиме се угљен-диоксид трајно елиминише из ваздуха. Компанија The future forest company бави се применом овог решења на великим површинама и тврди да се уситњавањем базалта до честица пречника мањег од 100 микрометара време потребно за добијање минерала у поменутој реакцији смањује са више од 100 000 година на мање од годину дана, чиме се угљен-диоксид ефикасније уклања из атмосфере.
Иновативним технологијама придружило се и ново решење компаније Living Carbon које класично пошумљавање земљишта ради борбе против великих концентрација угљен-диоксида подиже на нови ниво. Базирајући се на вишегодишњим истраживањима и покушајима научника да помоћу генетичког инжењерства интензивирају процес фотосинтезе у дрвећу, створено је супердрвеће које апсорбује и задржава значајно већу количину угљен-диоксида!
У реализацију идеје укључен је тим научника Доналда Орта који је годинама истраживао потенцијално убрзавање процеса фотосинтезе на моделу дувана. Дошли су до сазнања да се додавањем одређених гена може поспешити лучење ензима који увећава њен раст до 40 процената. Бржи раст условљава већу потребу за храном, па се на овај начин може интензивирати процес фотосинтезе чиме ће биљке трошити већу количину угљен-диоксида из ваздуха да би се нахраниле. Овај принцип истраживан на биљци дувана компанија Living Carbon планира да примени и на остале дрвенасте врсте, од којих је недавно експериментисано са биљком тополе. Генетички материјал биљака тополе измењен је додавањем гена бундеве и зелених алги, при чему су истовремено, у строго контролисаним условима, током 21 недеље гајене биљке тополе са и без модификованог генетског материјала како би се упоредила брзина њиховог раста. У тренутно нерецензираном научном раду чија је прва верзија објављена у фебруару ове године, научници Living Carbon-а изјавили су да су тополе са модификованим генетским материјалом расле 53% брже од „природних” топола, што јасно указује на успешно интензивирање фотосинтезе.
Главна предност овог приступа је свакако то што се смањује површина земљишта која се мора пошумити за анулирање одређене количине угљен-диоксида, што ослобађа површине употребљивог плодног земљишта. Генетички инжењеринг може модификовати биљку на начин који ће, поред бржег раста, омогућити и њихову бољу издржљивост, па је ово дрвеће погодно за пошумљавање деградираног и неплодног земљишта са великом концентрацијом тешких метала на којем обично дрвеће не би опстало.
Ипак, не сме се занемарити стигма коју у друштву ствара засађивање велике количине биљака са модификованим генетичким материјалом. Из тог разлога, компанија може имати проблема са одобравањем оваквог пројекта и доказивањем његове безбедности по животну средину јер бројне организације задужене за регулацију шумских подручја попут Савета за управљање шумама (енг. Forest Stewardship Council) строго забрањују сађење генетички модификованог дрвећа. Више о томе шта представља ГМ и које су њене предности и мане можете прочитати овде.
Имајући у виду сва питања која за собом повлачи примена овог концепта у борби против климатских промена, биће потребно неко време да се овај приступ испита, а затим прихвати и примени на глобалном нивоу. Надамо се да ће до тога доћи, јер супердрвеће може бити једно од решења помоћу којих можемо помоћи природи да се избори са проблемима које смо сами изазвали.
