Да бисмо једно биће потпуно разумели, потребно је да откријемо механизме на основу којих оно функционише. Генетика, окружење, навике, понашање – све улази у анализу. Како је онда аутизам помогао у разумевању понашања животиња и на који начин је он повезан са стоком?
Када је 1951. године, тада четворогодишњој Темпл Грандин установљен аутизам, свет није знао да ће ова девојчица променити читаву сточарску индустрију и њен однос према животињама. Њени родитељи, одбивши лекарски савет да је сместе у надлежну установу, слали су је у низ приватних школа у којима се неговао њен висок IQ.
Способност повезивања са другим људима била је изазов за Грандин док је одрастала. Преосетљивост на буку и друге сензорне стимулусе дружења су често чинила врло нелагодним и болним, осим што су јој била и досадна. Она се првенствено ослањала на визуелни аспект у спознаји света око себе, фотографски је памтила детаље у простору, док јој је вербална комуникација била секундарна вештина. Говор других је за њу био збир неартикулисаних звукова који су јој сметали. Све што се ротирало или производило зујање за њу је представљало фрустрацију и окидач за панику.
Преплављена спољним надражајима у градској средини, често је лети одлазила код тетке на село у Аризону. Та лета су била врло значајна за сва њена каснија открића и успехе у науци. Посматрајаћи домаће животиње, нарочито говеда, схватила је да јој је било много лакше да разуме разлоге због којих се стока понаша на начин на који се понаша него што је био случај са самим сточарима. Препознала је да стока, попут неких аутистичних људи, показује знаке огромног стреса и анксиозности када се суочи са одређеним визуелним или звучним ефектима. Делила је са животињама још једну заједничку особину – ослањање на визуелне трагове приликом кретања у простору и осетљивост на промене сензорних детаља у окружењу. Та сличност јој је помогла да „уђе“ у ум домаћих животиња. Једног дана на ранчу, Грандин је видела жлеб који су сточари обично користили за имобилизацију говеда како би могли да их вакцинишу или маркирају. Након што би говече било уведено у жлеб, машина би се затворила око тела животиње, притискајући бокове да је смири. То ју је фасцинирало, па јој је тетка дозволила да га испроба.
Ушавши у жлеб, установила је да је његов стисак смирио њене нападе анксиозности повезане са аутизмом. Допао јој се умирујући ефекат на њену узбуђеност и нервну напетост. Кад год би осетила панику, утрчала би у ту машину. Када се вратила кући са ранча, конструисала је сопствени жлеб за стискање у својој спаваћој соби, а напредна верзија тога ће наставити да се користи у многим школама и центрима за лечење деце и одраслих са аутизмом у годинама које долазе. Грандин је усавршавала своју машину за стискање током година и учинила ју је основом њеног даљег научног рада који је временом далеко превазишао полазну тачку. Опремљен постављеним отвором за врат, удобним наслоном за главу и потпуно обложен пенастом гумом, омогућио јој је да ручно контролише тактилне сензације којих се плашила.
Извор: https://www.performancehealth.com
Ово искуство са жлебом било је пресудно за њен главни фокус у каријери – дизајнирање хуманијих објеката за домаће животиње који ће ублажити бол и страх од процеса клања. Када говеда нису успаничена и под стресом, руковање њима је лакше и хуманије. Грандин је сматрала да ако већ постоји индустрија меса, онда смо тим бићима дужни да обезбедимо миран и спокојан одлазак. Како животиње памте одређене физичке детаље и распоред у простору, свака визуелна или звучна промена у амбијенту их доводи у стање панике и страха. Баш као и људи са аутизмом, животиње размишљају у сликама, па се негативна осећања страха могу повезати са одређеним предметом који је био у непосредном окружењу када се неки догађај десио. Тако се нпр. коњ коме је алкохол прснуо у очи током прегледа ветеринара плашио црних каубојских шешира. У тренутку пре него што је алкохол завршио у његовим очима, коњ је гледао у црни шешир. Бели каубојски шешир није изазивао страх.
Грандин је врло јасно схватала да уколико животиње треба да дођу до крајњег одредишта са што мање стреса и бола, онда им треба обезбедити да пут до тамо не буде ометен никаквим надражајима, визуелним препрекама и звуцима који би их плашили. Стандардни жлебови грађени су у правој линији, а стока је обично могла да види шта је испред ње. Грандин је знала да ће се крава, ако уочи нешто неочекивано, уплашити и укочити. То узрокује висок ниво стреса и узбуђења код животиње, па је теже њоме управљати, а самим тим долази и до непотребних повреда. Зато је осмислила закривљене канале са високим зидовима и неклизајућом подлогом који су обезбеђивали неометан пролазак животиња до последњег одредишта. Ишавши у круг кроз канал који је био лишен свих ометајућих фактора, животиња би смирено ходала, док би се жлеб постепено и нежно стезао око њеног тела и додатно је смиривао. Док се животиње кружно крећу, мисле да се враћају тамо одакле су и дошле.
Извор: https://darachcroft.com/
Дотадашња пракса у индустрији меса се сводила на контролу животиња пуком силом, уместо да сe руководила принципима понашања говеда. Нису се узимала у обзир ни осећања животиња. Када су нам механизми и принципи понашања животиња познати, онда их контролишемо разумевањем, а не силом. Зато је дизајн оваквих закривљених канала променио индустрију. Они су осмишљени и направљени тако да у потпуности обезбеђују и подржавају природно понашање и кретање говеда, па је употреба силе непотребна. Уз овакве закривљене канале промовисано је побољшање стандарда у кланицама и сточарским фармама кроз елиминацију узнемиријућих призора и звукова, повреда, а нарочито боли. Грандин верује да вреди уложити мало додатних трошкова и тиме смањити патњу коју животиње морају претрпети.
Уверити сточарску индустрију да ће њеним методама побољшати производњу уз истовремено поштовање животиња није било лако. Њене идеје не само да су биле далеко изнад норме, већ их је представљала жена на пољу којим доминирају мушкарци. Међутим, њена истрајност и успешне иновације коначно су узеле маха и тренутно се више од половине домаћих животиња у Северној Америци одгаја и обрађује у системима које је дизајнирала Грандин.
Као особа са аутизмом, Грандин је била у стању да осмисли и артикулише своја необична животна искуства са ретком дубином. Она тврди да њен допринос на пољу добробити животиња не би био могућ без увида и осетљивости који су последица њеног аутизма. Упркос овим потешкоћама, Грандин је постигла знатан академски успех. Дипломирала је психологију на Франклин Пирс колеџу 1970. године, након чега је магистрирала науку о животињама на Државном универзитету у Аризони и докторирала науку о животињама на Универзитету Илиноис. Написала је велики број научних радова, есеја и књига и дан-данас држи предавања и бори се за хуманији однос људи према животињама.
У есеју „Животиње нису ствари“ каже: „Животињама дугујемо пристојан живот и достојну смрт, а њихови животи требали би бити лишени стреса. То је мој посао. Волела бих да животиње могу имати више од пуког живота и брзе, безболне смрти. И људи су некада били животиње, а када смо се претворили у људска бића, одрекли смо се нечег великог. Блискост са животињама доноси део тога назад.”
Темпл Грандин можемо сматрати хероином јер је захваљујући аутизму нашла пут до ума животиња и тиме учинила нешто велико и важно за њих. Њен живот, рад и успеси су 2010. године екранизовани у играном филму „Temple Grandin“, награђеним Златним глобусом и Еми наградом. Главна улога припала је сјајној Клер Дејнс и искрена је препорука за све оне које је ова тема инспирисала.
