Дан угрожених врста

Дан угрожених врста представља прилику да што више научимо о значају заштите свих живих организама на планети и о начинима да применимо ту заштиту свакодневно. Када је једна биљна или животињска врста проглашена угроженом, то је аларм да је на свету остао веома мали број примерака таквог јединственог облика живота, који када једном нестане, нестаје заувек.

Угроженом врстом, како животињском тако и биљном, сматра се она врста која је темељним истраживањем научника класификована као врста која је веома близу могућег тоталног истребљења. Ова истраживања најтемељније врши Међународна унија за заштиту природе (МУЗП; енг. IUCN)  – међународна  организација која делује у пољу заштите природе и одрживог управљања природним ресурсима. Унију су 1948. године основале Уједињене нације, а њена мисија је да „утиче, охрабрује и помаже друштвима у свету да заштите природу и да осигура да свако кориштење природних ресурса буде правично и еколошки одрживо”. Тај задатак обухвата и писање и израду Црвене листе, у којој се налазе информације о угроженим врстама које je прикупило више од 10 000 научника.

Како у свету, тако и у Србији, многим животињама и биљкама прети истребљење зато што не могу да опстану у свету који се стално мења немарном активношћу човека. Многе врсте су већ истребљене, а ако људи ништа не предузму да их спасу, многе ће нове врсте следити исти пут. С друге стране, иако некима може да звучи помало окрутно, нема ничег необичног у вези са изумирањем, јер оно представља важан део еволуције. Како се клима и пејзаж у одређеном подручју мењају дуги низ година, тако се мења и биљни и животињски свет који га насељава. Настанком нове врсте, нека друга приморана да напусти станиште и да нестане. Једино што остане, јесте неколико фосилизованих костију – као запис у камену. Највећи проблем заправо представља катастрофално брз утицај глобалног загревања и загађења које је створила људска врста и самим тим угрозила савршено природан еволуциони ток.

На IUCN Црвеној листи тренутно има око 5500 животиња које су сврстане у више категорија, укључујући истребљене, угрожене и рањиве. Скоро четвртина свих сисара налази се на овој листи, а само око четири одсто гмизаваца и водоземаца. Међутим, док је статус свих сисара темељно процењен од стране „IUCN”, не може се исто рећи и за гмизавце и водоземце, а врло је вероватно да је много више врста ближе истребљењу него што се мисли.

Флора и фауна Србије веома је разнолика и богата. У Србији тренутно има 215 врста биљака и 429 врста животиња стављених под најстрожи степен заштите. Међу угроженим животињама је 273 врсте птица, као и 66 врста сисара. Заштићена је и 41 врста бескичмењака, 34 врсте инсеката и 15 врста риба. Од 6 званично регистрованих биорегиона у Европи, чак 5 постоји у Србији, што указује на огромну лепоту и богатство биодиверзитета на овим просторима.

У свету је такође формирана и Црна књига флоре и фауне у којој је попис више хиљада врста које је човек заувек уништио. И Србија је нашла место у њој и то са 4 врсте које су неповратно изгубљене из светског генофонда, а живеле су само у Србији: безчекињаста удовичица (Scabiosa achaeta), Панчићев слез (Althaea kragujevacensis), Врањски слез (Althaea vranjensis), и Моравски орашак (Trapa annosa). Неке од глобално угрожених врста које се више не могу наћи код нас су: мала дропља (Tetrax tetrax), тетреб ружевац (Tetrao tetrix), бела кања (Neophron percnopterus), црни лешинар (Aegypius monachus) и орао брадан (Gypaetus barbatus).

Данас, само неке од ретких, угрожених и заштићених животиња у Србији су Аполонов лептир (Parnassius apollo), прдавац (Crex crex), липљан (Thymallus thymallus), степски соко (Falco cherrug), црни даждевњак (Salamandra atra), велики тетреб (Tetrao urogallus), патка њорка (Aythya nyroca), белоглави суп (Gyps fulvus), орао крсташ (Aquila heliaca), видра (Lutra lutra), белонокта ветрушка (Falco naumanni), слепи мишеви (Chiroptera), велика дропља (Otis tarda), као и шарени твор (Vormela peregusna).

У својству кандидата за ЕУ, Србија је прихватила програм „НАТУРА 2000“, што је основ за заштиту приоритетних врста биљака, животиња и типова станишта. Предвиђа да се такви предели просторно дефинишу, као и врсте које ту живе, и да се ставе под заштиту. Овим програмом, прихватљивом се сматра заштита бар 60% станишта сваке врсте.

У Србији једно од значајнијих подручја је резерват клисуре реке Трешњице, где су на малом простору очуване разноврсне заједнице. Древне животне заједнице клисуре Трешњица одржале су биљне и животињске врсте које су на другим местима већ давно нестале. Већина биљних врста у клисури Трешњице су ендеми и реликти из давне прошлости.

Организована брига за белоглаве супове допринела је повећању њихове популације, тако да се процењује да их сада има у кањону Трешњице око 50 одраслих јединки. До супова на литицама може да допре само поглед, али не и људска нога, јер су скривена између камених шкриљаца. Од пута до места где се ове грациозне грабљивице посматрају треба прећи око четири стотине метара, и то по неприступачном и стрмом терену.

Што се тиче најугроженијих биљних врста на територији Србије, на списак свакако долазе панчићева оморика (Picea omorika), тиса (Taxus baccata), молика (Pinus peuce), степски божур (Paeonia tenuifolia), гороцвет (Adonis vernalis) и росуља (Drosera rotundifolia).

Србија има релативно велики број биљних врста, што још више намеће обавезу њиховог очувања. Јосиф Панчић (1814-1888), највећи српски природњак, у својој књизи Флора кнежевине Србије изразио је „уверење да је за разумно коришћење природе и спречавање њеног уништења потребно знање и да се ово знање не може ни из књига поцрпсти ни од ког другог, напреднијег народа позајмити, оно мора да се прибави нашим сопственим трудом, у нашој рођеној земљи.”

Искористимо овај дан да научимо више о најугроженијим биљкама и животињама, да засучемо рукаве и помогнемо на било који начин.