Сакрити се од предатора и плена циљ је сваке врсте у дивљини. Нико не жели да буде уловљен, али свако хоће да задовољи свој апетит. Како би се успешно остварила оба циља потребна је камуфлажа, a ниједна није добра као што је невидиљивост.
Научници који се баве истраживањем дубина океана, 2020. године открили су постојање неколико невероватних риба. Чак 16 таквих врста ухваћено је рибарском мрежом на дубини од 200 метара у близини Залива Монтереј (Калифорнија), у Тихом океану. Сунчеви зраци знатно слабије допиру до ових дубина, самим тим, осветљеност је слабијег интензитета. У овом случају, мрачни услови су покретач еволуционих процеса у циљу успостављања што адекватније адаптације на станиште. Једна од тих адаптација је управо боја 16 врста уловљених риба.
Иако можда очекујемо да из морских дубина извучемо рибе са лампицом на глави (удичарке), морамо имати у виду да на 200 метара дубине не влада апсолутни мрак као на пример на 1000 метара, где се заиста налазе рибе са лампицом на глави. Због тога, у условима знатно смањене светлости, боље се сналазе тамнији организми који не привлаче пажњу. Минимална светлост им омогућава да уоче плен, притом довољно су тамни да не буду уочени од стране предатора.
Црни паук, црни пантер, црни тасманијски ђаво. Црно ко црно, већ виђено. Међутим, ултрацрно, како су описане упецане рибе, није баш ко црно.
Ради једноставног поређења, научници наводе да је обичан црни папир 20 пута светлији од спорних риба. Али, како се мери јачина црног? Постоје различити начини који се спроводе у лабораторијским условима како би се одредио интензитет неке боје. Ти начини се базирају на особинама живе и неживе природе да рефлектују (одбијају) и апсорбују (упијају) светлост. Чуло вида живих бића региструје рефлексију и апсорпцију објеката што омогућава доживљај боје.
Рефлексија светлости је мања, а апсорција већа што је неки објекат тамнији. Када се осврнемо на такву врсту анализе закључујемо да префикс „ултра“ није случајно додат. Ултрацрне рибе рефлектују мање од 0,5% директне светлости, док 99,5% апсорбују. Установљен податак објашњава и невидљивост ових риба. Свака врста која више рефлектује, а мање апсорбује светлости од ултра црне рибе је уочљивија на станишту 200 метара испод нивоа мора. Због свега наведеног, намеће се једно хипотетичко питање: Ако у мору желимо да усликамо ултрацрну рибу и уперимо фотоапарат ка њој, уколико се укључи блиц да ли ћемо нешто видети на слици?
Керен Осборн, марински биолог није хтела да се задржи на хипотези. Извукла је фото-апарат испред ултрацрних риба, усликала их и остала запањена. Преводимо део њеног утиска:
„И раније сам покушавала да сликам рибе великих дубина, али нисам добила ништа осим ових заиста ужасних слика. Како то да на ове рибе уперим две лампе и комплетна светлост једноставно нестане?“
Након посматрања коже ултрацрних риба под микроскопом, установљено је да црнило заправо потиче од високе концентрације меланина, пигмента који даје боју и људској кожи и коси. Са друге стране, албино организми су бели због недостатка меланина.
Услови диктирају стратегију, еволуција је спроводи и пред њеним финалним потезима изнова губимо дах.
Да црње може бити говоре очекивања бројних истраживача који су у трци за открићем још тамнијих врста. Да ли ће то опет бити нека риба у дубоком мору или организам који се невидљив шуња око нас? Бићемо стрпљиви да сазнамо.
