И пре појаве самог човека уметност је постојала; удружена са природом стварала је дела недокучива и савршена пред којима и данас стојимо и остајемо без даха, за речи неспособни, јер их пронаћи не можемо, па је тишина прикладнија и онда када само ћути. Све бескрајне форме у себе су уткале лепоту природе, па сама уметност – сестра њена – није имала избора, већ јој се покорила и почела имитирати оно што данас називамо живот.
Чуди ли нас онда што се уметност забринула за своју старију сестру? Не би требало, уметност је одувек ту да шокира, да се буни, упозори и буде дивна, чак и да сруши како би поново изградила – и Природа и Уметност биле су гласне приликом Великог праска.
Све већи број уметника одлучује се да пружи свој допринос у борби за очувањем природе, јединог дела животне средине који, будимо свесни, није наш, није наслеђен од предака, већ позајмљен од будућих нараштаја, поверен нама на чување.
Дуго нисмо били свесни чињенице да нисмо ми власници и кротитељи природе; дуго смо били у заблуди да смо је успели зауздати, прилагодити сопственим потребама. Природа нам је дозвољавала, али је прећутала последице, није нам рекла шта нам се спрема и шта се може десити.
Још једном, уметност се огласила. Фински бенд Nightwish, који иза себе има небројено много фанова, окупљених под једним именом – армија – своју популарност искористио је креирајући низ композиција склопљених у један албум назван Human. :II: Nature.
Не мора уметност увек бити „ангажована“, али ако боље размислимо – зашто не би била. Туомасова (фронтмен бенда) фасцинација природом и научницима који су се борили за њено очување, оваплотила се у овом албуму, али је била наслућена већ на претходном – Endless Forms Most Beautiful, пропраћен текстовима Ричарда Докинса, са врхунцем који се огледа у песми Gretest Show On Earth – својеврсној историји планете са упозорењем на Ratkind – суштински, опстаће само пацови.
Овај дивни бенд, театралан какав јесте, својом музиком поиграва се нашим емоцијама, мелодијом нас уљуљкава, подиже и спушта, буди сентименте које не можемо описати нити разумети (као и сама природа што буди узбуђење јачином ветра), а онда, без најаве, без упозорења, замрзне нас у тренутку и осећамо да смо немоћни да скренемо поглед – емоције јачају, свест се буди и продрмава оно уљуљкано у нама, успаване инстинкте, окамењене емоције и ми сужавамо поглед, коначно свесни колико смо штете нанели, случајно или намерно. Управо је таква песма Procession (Поворка).
На први поглед можда и нећемо схватити на шта се тачно односи поезија Туомасових стихова, разумемо да је дивно, да поново говори о планети и свему што је на њој постојало пре нас, пре ове ултимативне врсте сисара и предатора. Не схватамо одмах, али оног тренутка када престане текст, када се Флорин глас чује попут сирена старих митова, слике које видимо скидају вео са значења саме песме. Пред нама се приказују фотографије животињских врста које су или изумрле или су на ивици своје егзистенције. У неке први пут гледамо у нади да тај први није и онај последњи.
Не желим да их набрајам, желим да сами погледате како један од стихова не би био истинит: After all, we should`ve never appeared (Напослетку, никада није ни требало да се појавимо).
На сву срећу, није овај бенд усамљен у борби за очување животне средине, сетимо се да је и Џим Морисон имао шта да каже на ту тему песмом When The Music’s Over, као и Мајкл Џексон, па ни на Евровизији није мањкало извођача који су своје песме посветили Земљи.
Борба је константна и никада не сме престати.
Какве сте ви примере запазили? Пишите нам и дишите пуним плућима, драги наши чувари природе.
