Jaвност у Србији је негодовала због изградње малих хидроелектрана на Старој Планини. Сви знамо за спорну изградњу фабрике аутомобилских гума у Зрењанину. Грађани су узнемирени истраживањима руде литијума у околини Лознице и Ваљева. Град Београд је већ донео одлуку да је дозвољена градња на Макишу, заштићеном подручју у којем је главно водоизвориште које снабдева главни град водом за пиће. Грађевинске интервенције у простору утичу на нас, на наш доживљај јавног простора, на наш квалитет живота, на нашу безбедност и на наше здравље. Због тога је важно да се приликом изградње објеката или покретања привредних делатности поштују прописи Републике Србије којима се гарантује заштита животне средине. Због тога је важно да грађани познају и користе своја права, пре свега право на обавештеност и право на одлучивање, када се ради о заштити животне средине. У овом тексту ће бити речи од праву грађана на информацију, а у следећем ћемо говорити о праву на учешће грађана у одлучивању у поступцима који се тичу заштите животне средине.
Добар глас из Архуса
Под уређењем простора подразумевамо сваку акцију која се тиче планирања, пројектовања или изградње објеката. Говорићемо о томе када грађани имају право да се питају о интервенцијама у простору које утичу на животну средину. Рећи ћемо и на који начин грађани то могу да ураде. Правни поредак ствара права и обавезе за грађане, али право грађанина је пре свега обавеза за државу. Грађани су овлашћени да од државе очекују и захтевају поштовање права. Наш Устав, члан 74, каже да:
- свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању;
- је свако, а посебно Република Србија и аутономна покрајина, одговоран за заштиту животне средине и
- је свако дужан да чува и побољшава животну средину.
Сасвим довољно за почетак.

Преокрет у разумевању односа држава-грађанин направила је Архуска конвенција, међународни уговор потврђен законом од стране Скупштине Републике Србије који је део нашег правног система од 2009. године. Када је у питању заштита животне средине, више нема државних и службених тајни. Нема бирократског сакривања иза службених или виших интереса. Првенство има онај коме то и припада – грађанство. Када је у питању животна средина, све информације морају бити доступне. Када држава одлучује о било чему што погађа животну средину, мора омогућити јавности да у том одлучивању учествује. Свако ко сматра да је животна средина угрожена има право да затражи да је држава заштити.
Архуска конвенција, заоденута у Закон о потврђивању Kонвенције о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну заштиту у питањима животне средине, подстакла је државу да донесе Закон о слободном приступу информацијама од јавног заначаја. Конвенција је поставила захтеве заштите права јавности који су као правни принципи и процедуре садржани, између осталог у Закону о заштити животне средине, Закону о стратешкој процени утицаја на животну средину, Закону о процени утицаја на животну средину, Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине, те у Закону о планирању и изградњи. Прописа, ето, има довољно.
Право грађана на информацију
Држава је обавезала сваког ко гради да изградња и употреба објекта буду осетљиви на окружење, да што мање загађују. Сада се према прописима свака кућа мора пројектовати и градити тако да је у што већој мери енергетски ефикасна, да троши што мање енергије за грејање или хлађење, а мора бити прикључена и на јавну канализацију. Свако се мора побринути да његова градња буде одржива. Међутим, постоје пројекти који у толикој мери могу да утичу на угрожавање животне средине да за онога ко гради право има посебне захтеве. Захтеви се тичу градње, примене мера заштите, али и права јавности на информисање и учествовање у одлучивању. Када држава доноси стратегије и планове, посебно када се припремају и усвајају плански документи (нпр. просторни план, генерални урбанистички план и други), обавезно је учешће јавности. О томе ће бити говора другом приликом. Овде је реч о праву јавности на информације и учествовање у поступцима који се тичу изградње објекта, односно постројења која вероватно могу утицати на животну средину.

Када се планира градња објекта или постројења за које је вероватно да ће утицати на околину, основно право јавности је да о томе буде обавештена. То је обавеза органа који споводи поступак за издавање грађевинске дозволе. У оквиру овог поступка спроводи се посебна процедура која се тиче процене утицаја објекта на животну средину. То омогућава Закон о планирању и изградњи, а обавезе и процедуре су предвиђене Законом о процени утицаја на животну средину. Разврставање објеката и делатности на основу степена ризика који представљају по околину обављено је актом Владе Републике Србије под називом Уредба о утврђивању Листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и Листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину. Овај пропис дели све пројекте на оне за које је обавезно прибавити студију о процени утицаја на околину и на оне за које се може, а не мора, тражити и прибављати тај документ. Најчешће грађевинске дозволе за објекте издају органи локалне самоуправе. Члан 133. Закона о планирању и изградњи прописао је за које објекте грађевинску дозволу издаје надлежно министарство, односно орган аутономне покрајине.
У следећем чланку говорићемо о томе како грађани могу да учествују у одлучивању када се процењује утицај објекта и градње на животну средину.