Насловна Живи свет Животиње Вид животиња – Сад ме видиш

Вид животиња – Сад ме видиш

3519
0
Време читања: 4 минута

Вид омогућавају специфичне ћелије које се називају фоторецептори, налазе се у мрежњачи ока и имају способност пријема светлосних дражи. Информације о интензитету светлости, дубинској перцепцији, томе шта се налази у видном пољу, а често и о различитим бојама онога што видимо, ове ћелије шаљу у одговарајуће центре у мозгу, где се подаци обрађују и тада постајемо свесни шта видимо. Познато је да различите животиње имају различито развијено чуло вида и у складу с тим своју околину виде на различите начине. Неким животињама је битно да распознају боје, на пример како би препознали своју храну – плодове биљака, цветове, док је другим организмима битнија способност дубинске перцепције – да би уочили и прецизно локализовали плен или широко видно поље – да би видели већи део своје околине и што пре побегли од предатора. Дакле, у основи различитог виђења се налази адаптација на специфичан начин живота (тип исхране, кретања, период активности). Другим речима животна средина у којој организам живи, као и биоценоза чији је члан, у дугом временском периоду кроз генетичке механизме доприносе најбољој могућој адаптацији свих система органа, па и чула.

Веома је битно рећи да способност колорног виђења или рецимо дубинске перцепције никако не значи да је нека животиња напреднија од неке која те способности нема, већ нам само говори о начину живота који одређени организам води. У животињском свету постоји пуно веома занимљивих примера како животиње виде своју околину, а ја ћу вам представити неке које су мени биле најупечатљивије. 

Инсекти имају сложене очи, састављене од великог броја појединачних јединица – оматидија. Захваљујући томе они формирају целокупну слику од појединачних мањих слика са формираних на свакој појединачној оматидији. Неки инсекти имају способност колорног виђења, али за разлику од нас, они виде ултраљубичасти део спектра. Такође, њихове очи су добро прилагођене за опажање покрета.

Неке змије (удави, звечарке) имају инфрацрвени сензорни систем који чине ћелије које су истовремено и фото- и терморецептори, а налази се у јамицама око уста и ноздрва. Ове ћелије региструју јако мале промене температуре и тако стварају инфрацрвену слику плена тј. телесне температуре плена. Што се тиче самих очију, неке змије не могу да виде боје, док друге врсте у одређеној мери могу (то углавном зависи од периода активности). Комбинацијом ова два система виђења змије успешно олакшавају себи лов, што их чини једним од најуспешнијих предатора.

Птице имају два типа фоторецептора, чепиће који су задужени за колорно виђење и штапиће који су задужени за детектовање интензитета светлости. Вид птица је тетрахроматски јер имају четири врсте чепића што им омогућава да детектују плави, зелени, црвени део спектра и ултраљубичасту светлост. Овакав вид је последица адаптације на летење и брзо опажање плена из ваздуха.

Постоје нека општа правила везана за животињски вид, рецимо хербиворне животиње које су најчешће плен имају више размакнуте очи, ноћне животиње имају више штапића, па могу с већом осетљивошћу видети при различитим интензитетима светлости, док звери имају слабије развијен колорни вид, али веома добру дубинску перцепцију.

Поред тога, све нас занима како нас виде наши љубимци? Пси виде боје, али у мањем опсегу него човек (виде нијансе плаве, љубичасте, крем и наравно цео црно-бели спектар). За мачке се сматрало да не могу да виде боје, али је откривено да ипак виде нијансе плаве и зелене, али су кратковиде (не виде добро удаљене објекте). Хрчак слабо распознаје боје, углавном види у црно-белом спектру и кратковид је, што је последица његове ноћне активности.

Оно што је нама најпознатије, јесте вид људи. Ми имамо два типа фоторецептора, чепиће и штапиће. Имамо трихроматски вид што значи да имамо три врсте чепића задужених за перцепцију црвене, плаве и зелене боје. Имамо и добру дубинску перцепцију.

Вид је чуло на које се многе животиње, па и човек, највише ослањају у свакодневним активностима. Способност колорног виђења је умногоме олакшала животе бројних животиња. Због тога се поремећаји колорног вида сматрају веома отежавајућим, а за неке животиње чак и погубним услед неспособности да ефикасно уоче плен или се одбране од предатора.

Да ли то онда значи да су организми с поремећеним колорним виђењем мање адаптирани?

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име