NaslovnaŽivi svetŽivotinjeVid životinja – Sad me vidiš

Vid životinja – Sad me vidiš

450
0

Vid omogućavaju specifične ćelije koje se nazivaju fotoreceptori, nalaze se u mrežnjači oka i imaju sposobnost prijema svetlosnih draži. Informacije o intenzitetu svetlosti, dubinskoj percepciji, tome šta se nalazi u vidnom polju, a često i o različitim bojama onoga što vidimo, ove ćelije šalju u odgovarajuće centre u mozgu, gde se podaci obrađuju i tada postajemo svesni šta vidimo. Poznato je da različite životinje imaju različito razvijeno čulo vida i u skladu s tim svoju okolinu vide na različite načine. Nekim životinjama je bitno da raspoznaju boje, na primer kako bi prepoznali svoju hranu – plodove biljaka, cvetove, dok je drugim organizmima bitnija sposobnost dubinske percepcije – da bi uočili i precizno lokalizovali plen ili široko vidno polje – da bi videli veći deo svoje okoline i što pre pobegli od predatora. Dakle, u osnovi različitog viđenja se nalazi adaptacija na specifičan način života (tip ishrane, kretanja, period aktivnosti). Drugim rečima životna sredina u kojoj organizam živi, kao i biocenoza čiji je član, u dugom vremenskom periodu kroz genetičke mehanizme doprinose najboljoj mogućoj adaptaciji svih sistema organa, pa i čula.

Veoma je bitno reći da sposobnost kolornog viđenja ili recimo dubinske percepcije nikako ne znači da je neka životinja naprednija od neke koja te sposobnosti nema, već nam samo govori o načinu života koji određeni organizam vodi. U životinjskom svetu postoji puno veoma zanimljivih primera kako životinje vide svoju okolinu, a ja ću vam predstaviti neke koje su meni bile najupečatljivije. 

Insekti imaju složene oči, sastavljene od velikog broja pojedinačnih jedinica – omatidija. Zahvaljujući tome oni formiraju celokupnu sliku od pojedinačnih manjih slika sa formiranih na svakoj pojedinačnoj omatidiji. Neki insekti imaju sposobnost kolornog viđenja, ali za razliku od nas, oni vide ultraljubičasti deo spektra. Takođe, njihove oči su dobro prilagođene za opažanje pokreta.

Neke zmije (udavi, zvečarke) imaju infracrveni senzorni sistem koji čine ćelije koje su istovremeno i foto- i termoreceptori, a nalazi se u jamicama oko usta i nozdrva. Ove ćelije registruju jako male promene temperature i tako stvaraju infracrvenu sliku plena tj. telesne temperature plena. Što se tiče samih očiju, neke zmije ne mogu da vide boje, dok druge vrste u određenoj meri mogu (to uglavnom zavisi od perioda aktivnosti). Kombinacijom ova dva sistema viđenja zmije uspešno olakšavaju sebi lov, što ih čini jednim od najuspešnijih predatora.

Ptice imaju dva tipa fotoreceptora, čepiće koji su zaduženi za kolorno viđenje i štapiće koji su zaduženi za detektovanje intenziteta svetlosti. Vid ptica je tetrahromatski jer imaju četiri vrste čepića što im omogućava da detektuju plavi, zeleni, crveni deo spektra i ultraljubičastu svetlost. Ovakav vid je posledica adaptacije na letenje i brzo opažanje plena iz vazduha.

Postoje neka opšta pravila vezana za životinjski vid, recimo herbivorne životinje koje su najčešće plen imaju više razmaknute oči, noćne životinje imaju više štapića, pa mogu s većom osetljivošću videti pri različitim intenzitetima svetlosti, dok zveri imaju slabije razvijen kolorni vid, ali veoma dobru dubinsku percepciju.

Pored toga, sve nas zanima kako nas vide naši ljubimci? Psi vide boje, ali u manjem opsegu nego čovek (vide nijanse plave, ljubičaste, krem i naravno ceo crno-beli spektar). Za mačke se smatralo da ne mogu da vide boje, ali je otkriveno da ipak vide nijanse plave i zelene, ali su kratkovide (ne vide dobro udaljene objekte). Hrčak slabo raspoznaje boje, uglavnom vidi u crno-belom spektru i kratkovid je, što je posledica njegove noćne aktivnosti.

Ono što je nama najpoznatije, jeste vid ljudi. Mi imamo dva tipa fotoreceptora, čepiće i štapiće. Imamo trihromatski vid što znači da imamo tri vrste čepića zaduženih za percepciju crvene, plave i zelene boje. Imamo i dobru dubinsku percepciju.

Vid je čulo na koje se mnoge životinje, pa i čovek, najviše oslanjaju u svakodnevnim aktivnostima. Sposobnost kolornog viđenja je umnogome olakšala živote brojnih životinja. Zbog toga se poremećaji kolornog vida smatraju veoma otežavajućim, a za neke životinje čak i pogubnim usled nesposobnosti da efikasno uoče plen ili se odbrane od predatora.

Da li to onda znači da su organizmi s poremećenim kolornim viđenjem manje adaptirani?

ODGOVORI

Molimo upišite komentar!
Molimo ovde upišite ime