Због интересовања који је изазвао претходни текст у којем смо се упознали са основама производње воћа у градовима и његовим заиста великим економским, социјалним и еколошким потенцијалом, данас ћемо проћи кроз детаљније информације које ће нас засигурно водити пар корака ближе ка нашој првој урбаној башти.
Основна три питања која се намећу када пожелимо да имамо неку садницу воћа у нашем амбијенту јесу где пронаћи проверен, исправан садни материјал баш оне сорте коју желимо да имамо, потом како је засадити, а онда и неговати, у циљу што бољег и дужег приноса.
С обзиром да је у нашем случају у питању заснивање, такорећи, малог аматерског воћњака у којем желимо да имамо за наше потребе свега пар примерака неке воћке, а некад само и једну, од велике је важности изабрати најбољи могући садни материјал. У Србији постоји око 300 регистрованих расадника, али године искуства често значе и квалитет. Битно је да саднице буду купљене у локалним признатим расадницима са декларацијом, чиме вам заправо неко гарантује за продани садни материјал, где притом на тај начин потпомажете и локални развој средине. Наравно, треба избегавати у сваком случају куповину на вашарима и пијацама, јер једном уложен новац у исправне саднице се вишеструко исплати и примећује се већ при првом роду. Познато је да је на Пољопривредном факултету у Новом Саду створен највећи број отпорних стубастих и патуљастих форми воћа као резултат вишедеценијског рада на оплемењивању и стварању сорти и хибрида са најбољим карактеристикама.
Када је у питању садња воћњака могуће је обавити је у јесен, понекад у току зиме, уколико временске прилике дозволе, и у пролеће, најкасније до марта. Међутим, најбоља је јесења садња јер се такве саднице боље и брже развијају услед тога што су добро обезбеђене водом због падавина. Саднице за које смо се одлучили морају бити здраве, са добро развијеним кореновим системом, као и надземним делом, а такође, не смеју бити старије од две године. Оптимална рупа за садњу би требало бити пречника 50 x 50 cm, мада корисно је додатно се консултовати о саветима за садњу директно са стручњацима из расадника где је воћка купљена. Пожељно је да се у јаму дода и препоручена доза органског и минералног ђубрива. Органским ђубривом можемо да поправимо структуру и обогатимо хумусом земљиште, а минералним да обезбедимо храњиве елементе за биљку.
Сада када смо научили где наћи садни материјал и како засадити воћке, у даљем тексту ћемо приказати неке од основних мера неге које су неопходне за успешан развој наших одабраних биљака. То су заливање, окопавање, потом прихрањивање и орезивање. Код заливања је битно да у периоду садње обезбедимо биљци већу количину воде како бисмо постигли добро спајање између корена и земље, што би се рекло да се „боље прими“. Такође, већа количина воде је потребна у периодима цветања и плодоношења, док у периодима између биљке се заливају редовно, смањеним интензитетом. Окопавање се изводи као редовна мера уклањања корова и непожељних биљака како нам се наша мала воћна оаза не би претворила у зелени хаос. Уколико имамо могућности да покосимо траву између засађених воћака, препоручујемо чак и остављање тог покошеног слоја који би у том случају представљао природни малч који одржава ниво влажности у земљишту, а уколико преко зиме се и задржи ту – постаје органска материја. Кад смо већ код прихрањивања, пожељно је макар једном годишње унети оптималну количину ђубрива за културе које гајимо, по могућству у јесен. С обзиром да говоримо о узгоју малих форми воћака, стубастим и патуљастим, онда кад је у питању орезивање не можемо говорити о класичном виду проређивања грана које се примењује у воћњацима. Заправо, реч је о формирању грана сходно нашим потребама или пак уметничким изражајима замисли наше зелене композиције, зато је ова мера одржавања топијарног карактера.
Поред приложених савета за узгој воћака у свом кутку, да ли вам се и даље чини тешко изводљивим и недостижним циљем? Јавите нам у одељку за коментаре испод!
