Још од давнина, однос човека и вука је двосмислен – с једне стране се тој животињи дивимо као вештом и неуморном ловцу, али га такође и кудимо због његове крволочности. У многим деловима света ови, некада уобичајени, сиво-црни лепотани давно су нестали.
Вукови су друштвене животиње које живе у проширеним породичним групама – чопорима. Прилагодљиви и отпорни, могу преживети у разним стаништима, укључујући шуме, тундре, планине, мочваре и пустиње.
Вукови су се временом повукли у све удаљенија шумовита подручја. У многим земљама су немилосрдно ловљени и знатно редуковани као врста. У Европској унији, вук (Canis lupus) је строго заштићен Бернском конвенцијом о очувању европске дивљине и природних станишта и Директивом Савета 92/43/EEC о очувању природних станишта и дивље фауне и флоре. Међутим, иако је данас вуку додељен највиши статус заштите у многим земљама ЕУ, још увек се дешавају случајеви одстрела вукова. Они су врло прилагодљиве животиње и заправо би њихов број могао знатно да се увећа у разноликим стаништима.
Срећом, број вукова је у порасту у Европи. Ове зиме, вук је коначно поново освојио Белгију, последњу континенталну европску земљу из које је одсуствовао после деценија прогона. Стручњаци кажу да популација вукова у Немачкој расте и шири се у Луксембург, Холандију и Данску, који су прошлог пролећа открили свој први чопор вукова у последњих 200 година. Вук тренутно није на листи угрожених животиња, бројност одраслих јединки је стабилна и углавном је већа на северној хемисфери.
У Србији је бројност популација вукова такође у благом порасту. Присутан је у свим брдско-планинским пределима, а забележен је чак и један мањи чопор у Делиблатској пешчари. Највише га има у западној, централној и источној Србији. Процењује се да у нашој држави живи између 800 и 1.000 јединки.
Будућност мора бити дељење земље, где људи и вукови могу да коегзистирају. Са својим великим градовима, модерном инфраструктурном мрежом и пространим површинама са веома развијеном пољопривредом, Европа се чини мало вероватним местом за повратак великог месождера. Упркос томе, помоћу студије из 2011. године, коју је спровело Зоолошко друштво из Лондона, пронађено је пет европских врста звери – мрки медвед, евроазијски рис, вучјак, сиви вук и златни шакал – које заправо бележе раст броја јединки. У многим областима старог континента, ове животиње преживљавају ван заштићених подручја. Овакав повратак, посебно у погледу вукова и медведа, показује невероватну отпорност ових животиња; популације се враћају у пределе којима доминирају људи. Током времена у којем је биодиверзитет глобално у кризи, повратак месоједа у Европу нуди контраст и позитивне изгледе за очување врста, а самим тим и за добробит људи.
Евроазијски чопор вукова примећен је у Пољској и на Карпатима, али чак и на западу до Холандије, Белгије и Луксембурга. Укупно се процењује да популација сивих вукова у Европи износи око 12.000 јединки (без Белорусије, Украјине и западне Русије) у 28 земаља.
У Европи је најраспрострањенији евроазијски вук (лат. Canis lupus lupus). У просеку је тежак око 40 кг, с релативно кратким и грубим жућкастим крзном. Многе евроазијске популације вукова присиљене су да преживљавају хранећи се домаћим животињама, али и остацима бачене хране у областима у којима доминирају људи, иако су дивљи копитари попут лоса, јелена, срне и дивље свиње и даље најважнији извори хране за вукове у Русији и источној Европи.
| Евроазијски вук (Canis lupus lupus) | Италијански вук (Canis lupus italicus) | Иберијски вук (Canis lupus signatus) |
Вук је такозвани вршни предатор и игра кључну улогу у европским екосистемима. Вршни (алфа) предатор заправо значи да је вук један од предатора који нису жртва других предатора у ланцу исхране. Као кључна врста, вукови имају директан и индиректан утицај на бројност популације плена. Термин „кључна врста“ у екологији подразумева врсту која игра пресудну улогу у одржавању структуре еколошке заједнице или чији је утицај на заједницу већи него што би се очекивало, узимајући у обзир њену бројност или укупну биомасу. Кључне врсте су обично предатори, али има и случајева када ту улогу преузимају биљоједи. Узмимо за пример слона – он, као биљојед, преузима кључну улогу у саванама једући младице багрема и сличног дрвећа, и тако спречава ту област да постане шума. Самим тим, омогућава се напредовање трава, а од траве даље зависе популације зебре, антилопе, мишева, и многих других.
Без присуства предатора попут вукова, екосистеми су мање здрави и не подржавају обилну дивљу природу. Поред директног напада, вукови утичу на понашање плена такозваном „екологијом страха“, што значи да присуство предатора изазива промену понашања и физиолошке промене код плена. С тим у вези, вукови покрећу домино ефекат, што се пре свега односи на разнолике врсте као што су птице, даброви, рибе и лептири.
Ловци на вукове кажу да је реч о веома опрезној животињи, са великим радијусом кретања, коју је тешко одстрелити. Често пропадају и најбоље организоване хајке на вука, у којима учествује и по неколико стотина ловаца. У Србији, вук није угрожена врста, као ни у већини земаља у региону, па је зато лов још увек дозвољен скоро целе године (од почетка јула до средине априла).
Вукови су изузетно интелигентни и ефикасни грабљивци, па им се зато додељују људске карактеристике „лоших момака“ у скоро свакој дечијој басни. Велики архетип лошег вука заправо је свеприсутан, али на вама је да одлучите да ли је то поштен стереотип о овој величанственој животињи. У његову одбрану стао је и наш песник Љубивоје Ршумовић:
БИO JEДНOM JEДAН ВУК
Биo jeднoм jeдaн вук
И биo je збиљa дoбaр
Mирaн кao мртви мук
Питoм кao нeки сoбaр
Зa тo никo ниje знao
Mислили су дa je зao
Имao je дивнe жeљe
Дивнo срцe у грудимa
Жeлeo je приjaтeљe
Meђу псимa и људимa
Зa тo никo ниje знao
Mислили су дa je зao
Вoлeo je чaк и oвцe
Пa и oнe jaрцe мушкe
Ниje знao ни зa лoвцe
Ни зa зaмкe ни зa пушкe
Зa тo никo ниje знao
Mислили су дa je зao
Пoшao je дa им кaжe
Дa нe мoжe тaкo вишe
Видeшe гa нeкe стрaжe
Oпaлишe и убишe
Никoм ниje билo жao
Mислили су дa je зao
