Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Федерико Гарсија Лорка
Добитница краљевског института Канаде „Prix du XXe siecle” награде, добитница медаље 2012 Америчког удружења пејзажних архитеката и члан канадског еснафа архитеката, Корнелија Хан Оберландер је једна од највећих пејзажних архитеката модерог доба. Као једина преостала карика ка многим познатим архитектама, ова невероватна жена је један од носиоца пејзажне архитектуре какву данас познајемо.
Оберландер је своје студије завршила на Харварду, где ју је подучавао чувени немачки архитекта Валтер Гропијус. Валтер није био једини познати архитекта с којим је Оберландерова радила. Она је такође добро познавала и радила на пројектима са Луис Каном, познатим Совјетским архитектом пореклом из садашње Естоније. Такође, у њеној богатој и дугој каријери имала је прилику да ради и са Артуром Ериксоном на модернистичким објектима, попут познате зелене зграде у Ванкуверу.
Као страствени борац за заштиту животне средине и пријатне пејзаже у градским условима, Оберландер објашњава да је њена страст да буде са природом, и да представи њене чари људима из свих друштвених слојева. “Верујем да постоји велико терапеутско дејство природе на људску душу”. Она је знала још са 11 година да ће се бавити пејзажном архитектуром, и ту страст прати цео живот.
Одрасла је у Берлину, и у својим двадесетим је одбегла од нациста, када је њена немачка породица јеврејског порекла одбегла у Америку. Оберландерова се уписала у Смит колеџ, један од ретких који је нудио образовање у Пејзажној Архитектури. Године 1944. је уписала Харвард, као једна од првих жена на том факултету. ”Док се у то време већина универзитета концентрисала на класичне методе дизајна, због Гропиусовог Баухауса, ми смо учили да гледамо на пејзаж другачије – од концепта до извођења – као нешто апстрактно, а не декоративно”. У раној каријери, 1951. је радила са Каном на пројекту јавног становања у Филаделфији. Овај пројекат је помогао да добије посао и да ради на два пројекта у Ванкуверу, у ‘60 годинама, чији вртови и даље бујају.
Као жена у такозваној „мушкој струци”, увек је говорила да је женама теже, али да се не треба концентрисати на неравноправност полова, већ на задати пројекат. Ова дивна жена је била један од првих залагача за зелена насеља и зоне без аутомобила. Чак и као млади професионалац била је далеко испред свог времена, још пре него што се реч “одрживост“ појавила у јавности. Чак и сада, са својих 96 година, она представља незаустављиву силу природе, и још увек је активна на многим пројектима, укључујући дизајнирање зеленила за терасу Шигеру Бана и нови јавни кровни врт у библиотеци града Ванкувера.
Међутим, данашњи Ванкувер је доста напредовао (а и назадовао) у односу на Ванкувер каквог Оберландерова познаје из својих млађих дана. Ванкувер у 2018. је на ивици насељености, и Оберландерова је искористила 50.000 долара које је освојила на такмичењу 2015. на истраживање о томе како пренасељеност, недостатак зеленила у урбаним пејзажима и недостатак приуштивих зелених домова утиче на ментално и психичко здравље. И упркос што нема одговора од власти, Оберландерова верује да ће моћ пејзажне архитектуре спасити свет, уз уједињење лепог, друштвене правде и доброг дизајна. „Лепота је важна”, она потврђује. „Она спаја људе и ствара нешто значајно за корисника”.
На крају, она види њен позив као исцелитељску у уметности, и подржава концепт „невидљивог исцељења”, које је представила у својим предавањима. „Мој дизајн је терапеутски за заузете људе у граду који само користе електричне уређаје. Погледајте само у моју башту, немогуће је видети улицу. И није ли то умирујуће”. Она верује да би такав дизајн требало да је приступачан свима, а не само богатим појединцима, и неће одустати до краја живота од борбе за такав свет.
Ми можемо само да јој се дивимо на упорности, да је подржимо мењајући своје навике и да се заједно с њом боримо за зелени, уређени, прелеп свет без стреса.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Федерико Гарсија Лорка