Жута линцура (Gentiana lutea)

Жута линцура (Gentiana lutea) спада у фамилију линцура (Gentianaceae) у коју, поред ове врсте, спадају и још неке врсте као на  пример Centaurium erythrea,  Gentiana asclepiada, која се јавља у шумама букве и јеле, као и  Gentiana verna  које су под заштитом. Свој латински назив линцура дугује илириском краљу Генцију, за коју је овај краљ веровао да је лек против куге.

Давне 1946. године ова биљка постаје веома популарна у народу и људи откривају све њене предности, због чега почињу да је беру у изобиљу.  Жута линцура је пореклом из алпских и подалпских предела централне и јужне Европе, где досеже надморске висине и до 4 500 метара. Среће се у планинама Шпаније и Португалије, као и Пиринеја, Сардиније, Швајцарске, па све до Балканског полуострва и Карпата. На Британским острвима не расте. На Балкану је највише заступљена у Босни, Лици и југозападној Србији.  Расте на надморским висинама од 300 до 2500 метара, па се на планини Столови у Ибарској клисури може наћи на 300-400 метара. Код наc je такође распрострањена на обронцима планина Златибор, Тара, Златар и Голија.

Увек расте на неприступачним планинским ливадама и каменитим теренима, односно не бира земљиште, успева на песковитим теренима као и иловастим и глиновитим које краси својим упадљивим жутим цветом. Цветови су поређани у привидне штитове, по 3-10 у пазуху горњих листова са жутим круничним листићима који највише привлаче инсекте опрашиваче.

Зашто је ова биљка људима толико значајна?

Први пут је њен хемијски састав откривен тек почетком 20. века, иако се користила много пре тога. Обзиром на неконтролисано брање, ова биљка постаје законом заштићена и свако њено брање у природи је кажњиво. Управо корен ове биљке, односно ризом, је најлековитији део и због тога ова биљка ужива велико поштовање у народу. Корен се вади у јесен и убацује у ракију која се даје болесницима који се опорављају од прележане болести.

Оно што треба да знамо о жутој линцури

Приликом прикупљања корена потребно је главу корена са пупољцима вратити у земљу како би се омогућило даље размножавање ове биљке. Жута линцура се користила у сврхе јачања имунитета, против грознице, као и за побољшање апетита. Код употребе жуте линцуре постоје и извесне контраиндикације, па због тога не би требало да  је користе особе са повишеним крвним притиском, а прича се и да утиче на менструални циклус, иако није познато како.

Данас се линцура користи и у фармацији, сам екстракт ове биљке поседује хетерозиде (комплекс шећера и то најчешће молекула глукозе) који су горки, па је тако линцура најгорча лековита биљка код нас. Горко једињење које ова биљка садржи сматра се најгорчим, до сада познатим, природним једињењем. Управо том горчином линцура стимулише покретљивост желуца и јаче лучење желудачног сока, појачава пражњење жучне кесе и лучење жучи.

Занимљивост

У народу се за  за жуту линцуру веровало да тера „магије” – како је забележено почетком 20. века. Такође, линцура је у народу позната под именом срчаник јер може да доживи и педесетогодишњу старост, а њен осушен корен је ароматичан, за разлику од свежег. Линцура има доста сличности са отровном врстом из рода чемерика (Veratrum), чак и расту на истом станишту, па долази до грешака за непознаваоце ових врста.

Неке од главних разлика су:

Листови –  код линцуре су наспрамно постављени,  док су код чемерике наизменични.

Цветови  –  код линцуре су жути, а код чемерике бели и скупљени у метличасте цвасти.     

Зашто линцура нестаје?

Свака биљка која се вади са кореном после неког времена нестаје са свог станишта. Како би сачували оно што имамо, потребно је да све ресурсе користимо паметно. Због тога је ова биљка уврштена у „Црвену листу флоре Србије”, као и у међународну директиву „Хабитат директиву”. Данас се до линцуре у природи не може доћи и зато се она узгаја, највише у алпским подручијима западне Европе. Код нас се добијала из природних ресурса све док није постала заштићена врста. Због тога Институт „Јосиф Панчић” ради на истраживању могућности култивације ове биљке код нас. Као што је већ речено, она налази примену у фармацеутским производима, али оно што је мање познато јесте да се већим делом користи у прехрамбене сврхе као ароматизер у производњи алкохолних и безалкохолних  пића. С тога је њена култивација економски оправдана.

                       „Чувајмо Земљу и природу на њој, јер их нисмо наследили од својих дедова и очева, него смо их позајмили од својих потомака.“
                                                               –Поглавица Бик који седи