Двадесети јул је дан када је 1969. године човек први пут крочио на Месец, те се овај дан у име тог значајног достигнућа слави као Месечев дан.
Месец је наш најближи небески друг и најупадљивија појава на ноћном небу. Као такав, он привлачи пажњу човека и изазива његово дивљење; није ни чудо што је присутан у свим областима човековог живота – од науке преко уметности и религије па све до астрологије и теорије завере.
Месец је једини Земљин природни сателит и као такав занима астрономе још од зачетка бављења људи астрономијом. Занимљиво је да је ово једино небеско тело за које су антички научници били у праву када су тврдили да се окреће око Земље.
Међутим, то окретање се не дешава онако како људи неупућени у то како ‘ради’ гравитација замишљају – Месец се окреће, а на Земљу то уопште не утиче. Ситуација је нешто другачија – Земља и Месец својом гравитацијом утичу једно на друго, а пошто Земља има знатно јачу гравитацију, центар око кога круже Земља и Месец налази се близу центра Земље. Иако је гравитавија Месеца слабија, она утиче на воде на Земљи тако што доводи до плиме и осеке.
Неки су због овог утицаја на воду закључили да Месец по истом принципу утиче и на човека, у чијем је саставу најзаступљенији елемент вода. На основу овог закључка настали су чувена (међу људима који желе да смршају) Месечева дијета и разна уверења о утицају Месеца на човека, о којима можете читати овде. За овакве тврдње не постоје научни докази, али спекулације су многима кудикамо занимљивије од научних открића.
Ипак, научна открића су оно што нам је омогућило да се Месецу приближимо и сазнајно и физички. Треба напоменути да је физички контакт, иако се као Месечев дан слави дан када је уз помоћ летелице Аполо 11 човек слетео на Месец, постојао и раније. Прва летелица која је слетела на Месец је совјетска Луна 2 још 1959. године – од тада летелице слећу или се закуцавају у Месец. У сваком случају, ове мисије се сматрају успешним. Све до 2019. писта за слетање била је ближа страна Месеца, али 3. јануара 2019. кинеска летелица Чанг’е 4 успешно слеће на даљу, тамну страну Месеца (списак свих мисија можете погледати овде).
Када се каже тамна страна Месеца, стиче се утисак да је та страна Месеца неосветљена. У ствари, та страна такође добија светлост, само што ми то не видимо. То је страна коју ми никад не можемо да видимо са Земље из једноставног разлога – због утицаја Земљине гравитације Месецу треба иста количина времена да обиђе Земљу и да се окрене око своје осе па нам зато увек показује само једно лице.
То лице које видимо мења свој облик током циклуса од 28 дана. Како примећује чувени астрофизичар Нил де Грас Тајсон, најчешће можемо да видимо неправилан, ‘безобличан’ облик, али нас највише надахњују облик српа и савршен бели или жути круг, који можемо видети за време пуног месеца. Зато су ова два облика најзаступљенија на уметничким сликама, а српаст облик је уз звезду, која представља Венеру, симбол ислама.
Месец смо, вођени ониме што видимо, као и ранијим научним претпоставкама, замишљали као правилну сферу – тело лоптастог облика. Развој природних наука и свемирске мисије су нам омогућили да сазнамо да је Месец у ствари благо јајастог облика – страна коју видимо са Земље је нешто шира него скривена страна.
Посматрајући Месец, људи су такође уочили да се његових 12 кругова око Земље поклапа са циклусом од четири годишња доба, па им је кретање месеца помогло да мере време. На основу тог кретања људи су направили календаре, од којих се и данас користе традиционални кинески календар и исламски календар.
Месец се због свог бледог и мистичног сјаја и ноћног живота сматра тајновитим и романтичним. Када следећи пут будете уживали у његовом небеском ходу, сетите се да је то што видите прелепи одраз сунчеве светлости и да је Анаксагора, који је први у 4. веку пре нове ере изнео претпоставку да Месец нема сопствену светлост био због своје смеле тврдње затворен и прогнан, а да данас захваљујући науци знамо много много више.