Не горе плућа планете

Aко је веровати речима Тома Стејера, „платићемо огроман цех ако инсистирамо на управљање двадесет првим веком оним начином размишљања који смо имали током двадесетог”. У двадесетом веку нисмо морали размишљати о томе да ће нам понестати ресурса или да ћемо планету довести до климатске катастрофе. Као врста довели смо себе до тога да уништавамо све облике живота, да искоришћавамо ресурсе док од њих не остане ништа. Иако је акценат међународних организација на одрживости, и даље постоје случајеви у којима се не води рачуна ни о чему другом сем о развоју економије. Неки су, по мишљењу шире јавности, отишли предалеко.

Жаир Болсонаро, тренутни председник Бразила, сматра се главним кривцем за све учесталије шумске пожаре у подручју Амазонског басена. Наиме, у овој јужноамеричкој држави горе хиљаде и хиљаде хектара тропских кишних шума, а све то у циљу преоравања и употребе те територије за земљорадњу. За то време, органи задужени за заштиту животне средине бивају разрешени дужности, а акценат се пребацује на привреду. Овај Болсонаров потез осуђен је од стране великог броја светских званичника, али и грађана широм планете.

Међутим, кроз целу причу провлачи се исти податак, исти главни разлог протеста међу људима и нацијама – плућа планете горе. Наводи се да чак двадесет процената кисеоника у атмосфери настаје у кишним шумама Амазоније. Једини проблем са овим податком јесте то што, судећи по свему што знамо о биосфери, није тачан.  

Штавише, уколико се пажљиво анализира циклус у којем заједно учествују угљеник и кисеоник, може се закључити да је овако нешто свакако ван граница реалног. Наиме, постоје четири суштински различита дела биосфере – атмосфера, литосфера, копнени екосистеми и водени екосистеми. У сваком од њих долази до кружења угљеника – биљке фотосинтезом синтетишу угљене хидрате из угљен-диоксида, затим се ти угљени хидрати оксидују у процесима респирације (дисања) и сагоревања и поново настаје угљен-диоксид. Као нуспроизвод фотосинтезе настаје кисеоник који се у многим системима користи за оксидацију – респирацију или сагоревање (изузетак су анаеробни организми).

Дакле, између ове две реакције постоји веза – количина кисеоника потребна за сагоревање једног молекула угљеног хидрата настала је приликом синтезе тог угљеног хидрата. Стога, у екосистему у којем постоји еквилибријум не може доћи до повећања количине кисеоника, а да притом не настају органске материје које ће тим кисеоником бити оксидоване. Из ових премиса могуће је закључити да неки део слике недостаје, а тај део долази из морских екосистема.

У њима је овај еквилибријум нарушен због тога што се део угљених хидрата произведених од стране фитопланктона (организама који врше фотосинтезу, а живе на дубини до 300 м) уклања из система пре него што се оксидује. Зашто до тога долази?

Када фитопланктон има довољно нутријената попут азота и фосфора, почиње да расте и размножава се великом брзином. Фитопланктоном се хране огранизми који живе у горњим слојевима воде и том приликом, као аеробни организми, троше део произведеног кисеоника. Са друге стране, у дубљим слојевима се остатак органске материје не оксидује због тога што на већим дубинама нема довољно кисеоника, па долази до таложења угљених хидрата који се анаеробно разлажу до угљоводоника – на тај начин настаје нафта. 

Иако до овакве врсте дисбаланса може доћи и у копненим екосистемима, при чему настаје угаљ, интензитет ових промена је вишеструко мањи у односу на промене које се дешавају у Светском мору.

Дакле, није у потпуности јасно како је ова информација настала, али се проширила толиком брзином да би, када бисте зауставили некога и питали у чему је проблем са тиме што Амазонија гори, било потпуно неочекивано да чујете одговор без речи „кисеоник”. Уосталом, тропске кишне шуме овог басена заузимају већу површину од свих осталих кишних шума на планети, па су и подаци које видимо пре свега интуитивни, али у времену у којем живимо све је више лажних, измењених информација које је, чини се, немогуће контролисати.

У чему је онда прави проблем са Амазоном?

Испоставило се да постоје најмање два.

На првом месту, спаљивање било којег екосистема величине Амазоније може бити фатално. Сагоревањем материја које граде живи свет који се у тим системима налази ослобађа се енормна количина угљен-диоксида што доводи до убрзања процеса климатских промена. Због тога неће испаштати само Амазонија, већ и различити екосистеми широм планете. 

Са те стране, јасно је шта представља проблем међународној заједници – овакво понашање зарад развоја привреде једне државе недопустиво је јер се противи свим споразумима донетим на тему спречавања климатских промена. Укратко, свет се противи Болсонару јер се он сам противи свету.

Други, подједнако важан разлог за панику јесте угрожавање једне од области са најизраженијим биодиверзитетом на планети. Генерално, у тропским областима примећен је неупоредиво већи број врста у односу на умерене и поларне екосистеме. Постоји више идеја о овој појави, међу којима се најчешће истичу две: 

1. Тропске кишне шуме су међу најстаријим екосистемима и простиру се на јако великим површинама, па је било места и времена да се развију различити облици живота.
2. Клима ових предела је изузетно стабилна што омогућава специјализацију организама у већи број еколошких ниша док се у умеренијим пределима мењају температуре, количина падавина, дужина ноћи, па је адаптибилност у тим пределима боља стратегија за преживљавање.

Стога, спаљивање једног од еколошки најбогатијих екосистема на Земљи уз додатно повећање емисија угљен-диоксида проблем је о којем међународна заједница мора говорити и на чијем решењу мора инсистирати.

На крају крајева, не горе плућа планете. Горе делови њеног идентитета, а један од тих делова смо ми.