Појам и обележја антропоцентризма
Како реагујете када чујете вест да је једна река стављена у цев, да је једна шума посечена или природно станиште неке биљне и животињске врсте девастирано зарад неке евентуалне „користи“ за људски род? Ако импулс беса прође кроз вас, онда спадате у оне којима је поглед на свет – биоцентричан. Ако вас тај импулс заобиђе, онда сте вероватно антропоцентриста. Да ли је човеков положај у универзуму повлашћен у односу на друга бића са којима дели живот на овој планети?
Иако је термин „антропоцентризам” (грчки: antropos – човек + kentron – центар) скован 1860. године усред контроверзе око Дарвинове теорије еволуције, корени антропоцентризма као становишта досежу све до антике. Антропоцентризам заступа идеју да су људи центар универзума, да су етички независни и супериорни у односу на остатак природе, као и да је људска врста највиши облик живота, а да су други облици живота важни у оној мери у којој утичу или доприносе људима. Постоји, наравно, позиција посматрања по којој ми заиста јесмо у центру – из угла нашег сопственог, појединачног живота, себе неизбежно видимо као центре света у неком смислу, као бића окренута ка себи (self-centered). Када је овај појам скован првенствено је служио да опише стабилан положај небеских тела и њихово кретање око сопствене осе. Касније је, фигуративно, коришћен да опише добро организованог, стабилног човека који се константно врти око стожера своје среће. Ми немамо другог избора него да будемо посебно заинтересовани за нас саме и та врста приоритета није лоша по себи. Ипак, ако се окренемо од појединачног схватања своје позиције у свету ка схватању човека као врсте, ствари се компликују. Овде човек себе види смештеног, не само у релативни центар свог сопственог живота, већ као апсолутни, објективни центар свега постојећег.
Ова централна позиција човека је била прилично чврсто схватана, како у западној тако и у другим традицијама, као објективна и есенцијална чињеница целог универзума. У овако оријентисаној етици природа се морално разматра јер њено уништавање или очување може донети штету или корист људима. У том смислу, не постоји никаква дужност која по себи треба да штити биљке, животиње, екосистеме и природу уопште, јер они не поседују себи својствено добро и инхерентну вредност. Постоје само у служби човека и његових потреба. Природа има монетарну вредност и посматра се као ресурс, а људски однос према њој је технички, индустријски и комерцијални. Искључиво истицање инструменталне вредности природе у суштини значи да се животна средина држи као талац интереса и потреба људи.
Овакво традиционално, антропоцентричко и инструменталистичко схватање природе значајно је допринело еколошком разарању и деградацији. Потребу за чистом водом и ваздухом, и еколошки очуваном средином уопште, не можемо тумачити као ствар личних жеља или преференција, и као нешто о чему можемо разговарати у терминима исплативости, већ је та потреба нешто што ми јесмо, што признајемо као нашу заједничку вредност.
Узмимо за пример Кјото протокол. Овај међународни споразум повезан са Оквирном конвенцијом УН о климатским променама, за циљ је имао смањење емисије гасова стаклене баште (угљен-диоксида, азот-диоксида, метана итд.), са стављањем акцента на индустријски развијене земље које су најодговорније за допринос глобалном загревању, еколошком уништавању и климатским променама. Све земље потписнице овог споразума имају за обавезу да смање проценат гасова стаклене баште (европске земље за 6,5%, а САД и Јапан за 8,7% у односу на 1990. годину). Међутим, иако је највећи произвођач емисија, САД је одбила да ратификује протокол, уз аргументацију да он превише оптерећује њихову економију и доводи до економске рецесије. Дакле, новац испред здравља планете. Човек испред свега и сваког другог.
Иако сваки организам, популација или заједница живих бића поседује себи својствено добро, вредност и сврху који могу бити свесно унапређени или повређени акцијама човека, он је неспреман да их уважи јер би то значило моралну одговорност према њима која се често огледа у стављању под јарам сопствених интереса.
Тако нас ови еколошки проблеми наводе да направимо један заокрет од антропоцентричног ка биоцентричном (грчки: bios – живот + kentron – центар) односу према природном окружењу, да усвојимо једну ширу слику света, да развијемо надгенерацијски осећај заједништва, као и свест о сопственом положају у кругу живота. Јер, проблем са људским бићима није у томе што себе воле превише, већ зато што не воле друге довољно.