„Од колевке па до гроба“ све што региструјемо чулима представља информације које наш мозак обрађује. У том процесу, између осталог, сортирају се слике, мелодије, изреке, цитати, дефиниције и слично, које остану „заглављене у мислима“. Кроз одрастање и сазревање ово је један од начина да упознамо себе, пратимо своје мисли и упуштамо се у слагалице које су нам интересантне. Некад се сви делови сложе за час, некад је потребно да се слажу уз помоћ пријатеља, а мени су омиљене оне које се слажу дуго и омогућавају да кроз њих посматрам и разумем свет.
Једна у низу информација која је мене заинтригирала је заправо закон о материји који сам научила у основној школи, а он гласи: ,,Материја се не може уништити нити ни из чега настати, она може само да се мења и да прелази из једног облика у други.“
Наизглед једноставна реченица, али заправо свеобухватна изазвала је филозофски шок и мој дванаестогодишњи мозак захтевао је моменталну консултацију са самим собом – ништа није исто после оваквог сазнања. ☺
Годинама касније, кроз учење о биологији овај физички закон посматрала сам на различитим нивоима и све боље га разумела. Еволуција нам објашњава постанак органске материје од неорганске, ембриологија рађање бића као резултат спајања две ћелије, ботаника обраду биљака за коришћење у различите сврхе – чајеви, зачини, лекови итд. Све су ово примери циклуса различитих облика материје и њене конверзије. Видљиви или невидиљиви голим оком, брзи или дуготрајни, циклуси материје никада не престају и стално се дешавају око нас.
Биотехнолошки и индустријски развој омогућио је човеку да синтетише нова једињења. Ово не подразумева стварање нове материје већ њену обраду на нивоу молекула. Сваке године се синтетише на хиљаде нових једињења која улазе у састав инсектицида, пестицида, хране, пића, лекова, крема итд. Ова једињења човек користи свакодневно и она често заврше унутар организма. Наше ћелије су способне да усвајају липосолубина (растворљива у уљу) једињења, а када не могу да их обраде, ћелије их складиште или избаце као продукт метаболизма у спољашњу средину. Посебну опасност представљају токсичне супстанце и тешки метали.
Специфичност потенцијално токсичних једињења, њихово понашање у различитим срединама и последице које остављају у живим бићима изучава „екотоксикологија“.
Биоакумулација представља задржавање и накупљање токсичне супстанце у организму што може да доведе до различитих обољења, нарушавања хормонског баланса или дисфункције органа.
Ова појава почиње озбиљније да се изучава од када је примећено да се у хемијском саставу воде и земљишта налазе супстанце из лекова које људи користе. Једна од првих регистрованих појава лекова у спољашњој средини датира из 1976. године када је колифибринска киселина пронађена у САД у реци „Blue river“ (Kansas city).
Резултати испитивања других екосистема нису били бољи, токсини су пронашли свој пут да се ушушкају у природу. У земљиште доспева токсична супстанца из реке кроз системе подводних вода или заливањем. Супстанцу из земљишта усвајају и акумулирају биљке. Биљке су храна за животиње које су често храна другим животињама. Мреже и ланци исхране чине нераскидиву повезаност организама унутар и између екосистема. Због тога, токсична супстанца акумулирана у организму на дну ланца исхране може да доспе до свих организама у мрежи. Овај начин „кретања“ токсичне супстанце назива се биомагнификација.
Минамата болест
У периоду од 1932. до 1968. у заливу Минамата (Јапан) неконтролисано су испуштане отпадне воде са жива(II)сулфатом (HgSO₄). Ово једињење у чијем се саставу налази „неорганска“ жива доспевало је у тела риба и рибе су метаболисале живу до метилживе. Људи су ловили ове рибе и њима се хранили. Регистровано је 2800 људи са израженим тегобама код којих је касније установљено присуство метилживе. Болест је добила назив „Минамата болест“ од које је умрло 1400 особа.
ДДТ
Најпознатији пример који је оставио катастрофалне последице по живи свет. ДДТ (дихлор-дифенил-трихлоретан) је инсектицид који је почео да се користи четрдесетих година прошлог века у циљу сузбијања маларије. Јефтин, лак за коришћење и високо ефикасан представљао је идеално решење у рату против болести која годишње односи на стотине хиљада живота. ДДТ коришћен за прскање усева и директно наношен на кожу људи и на тај начин је унет у мреже исхране.
1968. година пресудила је овом пестициду. На основу наредних истраживања откривена су неповољна дејства овог наизглед магичног праха и уследила је забрана његовог коришћења. „Преко ноћи“ ДДТ од лековитог проглашен је канцерогеним.
Осим људи и животиње су претрпеле велике губитке. Инсекте, који су се нашли у близини третираних маларичних комараца, задесила је трагична судбина. Такође, токсично дејство ДДТ-а спречавало је успостављање нормалане чврстине љуске јајета, стога, потомство многих птица изгубило је шансу за живот и пре развића.
Велики шок за научнике проузроковало је сазнање да је ДДТ пронађен на Антарктику у масном ткиву пингвина, далеко од места где је коришћен, што је значило само једно – инсектицид је маестралан у процесу биомагнификације.
Данас је коришћење ДДТ-а законом забрањено у свим земљама осим у појединим земљама Африке које су у непрекидном рату са маларијом где се ДДТ контролисано користи.
Од времена када сам дане проводила у школској клупи, преко покретања можданих вијуга, студирања, река, биљака, животиња, лекова, инсектицида прича ме је довела до Антарктика. Непредвидиви су путеви маште, идеја, науке, а исто тако и материје – не можемо да знамо у чијем масном ткиву ће завршити. Али, није све тако сиво као цветови зове поред пута. Свака катастрофа је искуство које може да буде спас за будућност само ако се добро проучи, прихвати и искористи на прави начин. На нама је да размишљамо о циклусу материје који је природно неизбежан, а који је човек већ модификовао у своју корист. Време је опет за модификовање, овог пута у корист свих живих бића и наше планете.
