Нафта је течна или получврста природна материја, која се састоји од смеше различитих угљоводоника, сумпора, азота и кисеоникових органских једињења, а у траговима се могу наћи и тешки метали. Развојем индустрије и све већом употребом нафте долази до све већег загађења земљишта. Сви технолошки поступци саме прераде нафте од њеног вађења, транспорта, обраде, као и сама примена могу изазвати еколошке катастрофе.
Нафта и њени деривати могу различито деловати на земљиште, у зависности од њених особина, као и од особина земљишта на које је доспела. Она има мању вискозност и густину и самим тим ће се мање простирати по земљишту за разлику од нафтних деривата који су гушћи и вискознији. Наравно, особине земљишта попут климе, флоре и фауне, значајно доприносе ширењу нафте. Изливањем нафте на површину земљишта долази до нарушавања његове структуре, затварања пора и слепљивања честица земљишта. Тиме се мења режим кретања и количине кисеоника што изазива изумирање аеробних организама који својим утицајем разарају педолошки слој. Нафта која се излила на површину земљишта пролази наниже кроз слојеве земљишта и бочно под дејством капиларних сила. Након достизања нивоа подземних вода, нафта се креће у три фазе: као гас изнад загађене воде, као чиста фаза и као фаза растворених угљоводоника.
Токсично дејство имају угљоводоници који чине нафту и њене деривате и у већој концентрацији могу бити отровни за све организме укључујући и људе. Посебно значајни у погледу токсичности су: хлоровани, ароматични и полициклични ароматични угљоводоници. У поређењу са осталим нафтним угљоводоницима, ароматични угљоводоници имају већу растворљивост у води и на тај начин лако доспевају до незаштићених површина животиња и биљака, при чему испољавају разарајуће дејство. Полициклични ароматични угљоводоници или полиарени су широко распрострањени загађивачи животне средине. Најтоксичнији полициклични ароматични угљоводоник је бензо[а]пирен.
Извор: Emeldir
За уклањање нафте као загађујуће материје користе се различите ремедијационе технике. Ремедијација у животној средини представља меру за санацију постојећег загађења у циљу снижавања концентрације загађујућих материја до нивоа који не представља опасност по животну средину. Када је у питању земљиште углавном се користи биоремедијација.
Биоремедијација је скуп поступака ремедијације уз примену биолошких агенса. Представља процес у коме се користе непатогени микроорганизми за уклањање токсичних супстанци до мање токсичних интермедијера или нетоксичних супстанци. Биоремедијација обухвата микробиолошку деградацију и детоксикацију земљишта од штетних супстанци и загађујућих материја као што су: органски загађивачи, вештачка ђубрива, тешки метали и други токсични елементи. Обавља се у ћелијама микроорганизама који ресорбују загађујућу материју па у случају да поседују одговарајући ензим долази до разградње загађујуће материје у метаболите. Угљоводоници из нафте служе као извор нутријената и енергије за раст и развој микроорганизама који их разграђују до нафтенских киселина, алкохола, фенола, хидропероксида, карбонилних једињења (алдехиди и кетони), естара и на крају до угљен-диоксида и воде.
Прва и најважнија предност биоремедијације је то што је природан процес који се одвија спонтано у природним условима. Биоремедијацијом можемо уклонити већину присутног загађења као што су угљоводоници пореклом из нафтних деривата, пестициди, органски растварачи и друге органске материје. Предност се такође огледа у томе што најмање нарушава животну средину. Представља безбедну технологију, без складиштења отпада, јер само трансформише токсичан у нетоксичан облик. Такође је и економски исплатива метода. Основно ограничење примене биоремедијације је што се не може применити на земљиште које је загађено токсичним супстанцама које нису биоразградиве. Такође се не може употребити ако имамо високе концентрације загађујућих материја. Због тога што је биоремедијација природан процес дужи је временски период вршења ремедијације што може представљати и ограничење.
У све савременијем и развијенијем свету, количине нафте као и загађење нафтом је све веће. Земљиште, које представља једно од основних делова животне средине и које је један од услова за развијање живота на планети, све више долази у додир са загађујућим материјама, укључујући и нафту и њене деривате. Услед све већег недостатка чистог земљишта које можемо користити, мора се вршити пречишћавање већ загађеног земљишта. Управо то пречишћавање се врши ремедијацијом, односно биоремедијацијом. Циљ биоремедијације је управо та могућност поновног коришћења земљишта које је било загађено. Како бисмо постигли нове и боље резултате неопходно је стално радити на новим техникама и на усавршавању биоремедијације, јер само тако можемо пружити биљкама, али и осталом живом свету, да се неометано развијају на свом тлу.
