Текстилна индустрија представља врло важну грану економије у Европској унији, која је само на нивоу Уније запошљавала 1,5 милиона људи у 2019. години (Euratex, 2021), а скоро 13 милиона људи ради широм света да би обезбедили одећу, обућу и уопштено текстил који се користи у Европи. Нажалост, овако велика производња и потрошња носи са собом и велики утицај на животну средину, али и на запостављање права радника који су део ове гране индустрије.
Почетком 2022. године, Европска агенција за животну средину (European Environment Agency) је објавила извештај у којем објашњава утицај производње и потрошње текстила на животну средину, али и предлаже неопходне мере да се тај утицај смањи. Према овом извештају, просечан становник ЕУ је у 2020. години „конзумирао“ чак 6 кг одеће, 6,1 кг текстила за опремање дома и 2,7 кг обуће.
У поређењу са претходним годинама, бројеви су нешто мањи за обућу и одећу, а нешто већи за текстил за опремање дома, чему је допринела пандемија и чињеница да је већина становника у 2020. години највећи део времена проводила код куће. Процене су да је на нивоу Европске уније купљено 6,6 милиона тона текстила у тој години, а шта то значи за животну средину?
Иако се може помислити да је једини утицај текстилне индустрије на животну средину онај највидљивији – текстилни отпад, негативне последице почињу много раније у животном циклусу текстила. Тако је већ узгој природних влакана штетан услед великих захтева за плодним земљиштем и водом. Ово не само што угрожава опстанак локалних заједница, које би исто земљиште и воду користиле за узгој хране, него и реке и језера од којих се вода узима, па им се смањује еколошка функционалност. На пример, за производњу једне памучне мајице потребно је 2 700 литара воде, што је довољна количина воде за пиће за једну особу за две и по године!
Биодиверзитет се смањује у и на земљишту које се користи за потребе текстилне индустрије, најпре због крчења природних станишта да би се добиле обрадиве површине, а потом и употребом вештачких ђубрива и пестицида који могу бити токсични за биљни и животињски свет. Са друге стране, синтетичка влакна не захтевају услове узгоја природних влакана, али како су углавном у питању пластична влакна, попут полиестера, њихова израда подразумева експлоатацију фосилних горива од којих се добија пластика, потом велике количине енергије итд, што доприноси климатској кризи. Тако је текстилна индустрија одговорна за 10% глобалних емисија гасова стаклене баште, више него сав авионски и бродски транспорт заједно.
Даља обрада ових влакана користи хемијска средства која су често штетна по здравље човека и природе, као и велике количине воде и енергије. Тек тада, готови производи се транспортују на различите крајеве света возилима која користе фосилна горива и погоршавају климатску кризу.
Једном купљен производ, кроз употребу и одржавање, може да отпушта различите (мање или више штетне) супстанце у своје окружење, уколико су исте коришћене за његову израду а, уколико је од синтетичких влакана, и микро- и нанопластику.
Услед брзих промена трендова које намеће „брза мода”, одећа и обућа се носе свега седам до осам пута у просеку пре него заврше на депонијама или у спалионицама (Ellen MacArthur Foundation). Према извештају из 2017. године, свега 1% текстила у свету се рециклира, a сваке секунде спали се или одбаци на депоније количина текстила која одговара једном пуном камиону за смеће, тј. маса од око две и по тоне.
Да би се смањили негативни утицаји текстилне индустрије на животну средину и климу, неопходан је прелазак на циркуларне моделе како би се минимизирала употреба сировина, воде, земљишта и енергије, али и смањиле емисије штетних материја и стварање отпада. Према извештају Ellen MacArthur фондације, циркуларни дизајн у текстилној индустрији подразумева:
- Безбедност – циркуларна текстилна индустрија не сме загађивати животну средину, испуштајући токсичне материје током производње и употребе производа.
- Одрживост – текстилна индустрија треба да користи обновљиве ресурсе, али и обновљиве изворе енергије.
- Друштвена одговорност – цена производа треба да представља прави трошак који за тај производ плаћа друштво и животна средина. На овај начин треба да се превазиђе „брза мода“, која је јефтина за купца, али скупа по животну средину и здравље потплаћених радника у фабрикама трећег света.
- Квалитет – одећа треба бити високог квалитета, трајна и мултифункционална, како би била максимално искоришћена. Када одећу више није могуће носити, треба осигурати њено ефикасно рециклирање, како би се добили нови, функционални производи.
На овај начин, циркуларни дизајн подразумева већи квалитет, дужу употребу производа, бољи избор материјала, али и више опција за поновну употребу и рециклирање.
Иако се многи предузетници у текстилној индустрији окрећу циркуларном дизајну, дуг је пут док овако дизајнирани производи буду доступни и код нас. Са друге стране, осим циркуларног дизајна производа, постоје и други циркуларни модели који осигуравају дужу употребу одеће и обуће, а самим тим и смањено кориштење ресурса за нове производе, као и смањено стварање отпада. Најједноставнији вид циркуларне употребе производа је куповина или размена половних ствари, док се јављају и нови модели пословања који нуде изнајмљивање одеће.
Циркуларна производња и употреба текстила отвара опције за иновације и нове пословне моделе, а самим тим и нове прилике за предузетнике, као и квалитетнију и здравију одећу за грађане.
