Човек против Вируса – како смо заобишли правила популационе екологије

Време читања: 5 минута

Да ли сте знали да је човек, Homo sapiens sapiens, једина врста сисара чија бројност популације експоненцијално расте?

Експоненцијални раст бројности је онај при коме се број јединки у времену константно повећава. Овакав раст карактерише мале организме, попут неких исеката. Зашто не би све популације тако расле, питате се? Постоји одређени капацитет средине који свака популација у неком тренутку достигне – одређена бројност која је оптимална за опстанак. Она је условљена доступним ресурсима (као што су храна, простор за живот) и компетицијом међу јединкама. Такође, регулисана је неким спољашњим факторима као што су временске непогоде, болести и слично. Раст популације који подразумева достизање капацитета средине назива се сигмоидни раст.

Зашто је ово битно?

Ако би човек живео у потпуности у складу са природом, као остале врсте, достигао би капацитет средине и бројност се не би значајно увећавала. Оно што је модерни човек постигао јесте да се бори против свих фактора које би га ограничавале у повећању бројности људске популације.

У овом тексту, бавићемо се можда најбољим примером „битке“ коју за сада добијамо.

Оно што би свакако регулисало раст бројности људске популације током времена јесу болести. Сматра се да су епидемије током људске историје однеле више живота него сви ратови заједно. Ниједно оружје није толико опасно као сићушни микроорганизми звани вируси. Неки вируси су безопасни, прележимо их уз чај и наставимо даље. Али, шта ћемо са оним опасним? „Модерни“ човек је нашао решење – вакцина!

Нећемо улазити у састав и механизам деловања вакцине. То је тема за лекаре и имунологе. Оно што ћемо сада објаснити јесте, како смо ми то, уз помоћ вакцина, успели да поведемо у рату са вирусима. Ради се о веома једноставном механизму који често није довољно јасан тако да се надам да ће после овог текста свима бити потпуно јасно о чему се ради.

Колективни имунитет

Можда највеће достигнуће 21. века – постигнут колективни имунитет као штит у борби са многим вирусима.

Да бисмо боље разумели како ствари функционишу, битно је да разумемо неколико појмова.

Имунитет може бити пасиван или активан.

Пасиван имунитет је онај који настаје уношењем страних антитела у организам који није претходно стекао имунитет. Може бити природан или вештачки. Један од тако стечених имунитета има беба при рођењу – антитела пренешена од мајке преко плаценте. Овај имунитет је природан и привремен и служи да заштити бебу у првим месецима живота. Други облик пасивног имунитета јесте вештачки. Постиже се у случају када се антитела једног организма убацују у организам који нема имунитет на одређену инфекцију. Ова заштита је привремена и примењује се када дође до озбиљне инфекције или тровања.

Активан имунитет такође може бити природан или вештачки. Када патоген активира Б и Т-ћелије (врсте белих крвних знаца чија је улога имунолошка – одбрана од болести), развијају се тзв. „меморијске Б-ћелије и Т-ћелије” што доводи до примарног имунског одговора. Током живота, ове меморијске ћелије ’памте’ сваки патоген са којим се сусрећу и у могућности су да пруже јак секундарни одговор кад се са тим патогеном поново сретну. Природни активни имунитет се стиче тако што је особа директно изложена живом патогену. Након прележане заразе, ствара се имунитет. Вештачки активни имунитет изазива се вакцином. Вакцином се у организам уноси антиген који изазива имунски одговор организма без испољавања или уз веома благо испољавање симптома болести.

Колективни имунитет (такође често називан „имунитет крда“, „имунитет заједнице“, „имунитет популације“ или „друштвени имунитет“) је облик индиректне заштите од заразне болести који се јавља када велики проценат популације постане имун на инфекцију, чиме пружа меру заштите за оне јединке које још увек нису имуне.

Зашто је битан колективни имунитет?

У последње време се често сусрећем са изјавама као што су „колективни имунитет не постоји“, „то је измишљено и није могуће достићи“ итд. Покушаћу да објасним како функционише.

Замислите популацију од 100 људи на простору у ком је свако у контакту са бар две особе. Сви су здрави, нико није прележао болест како би стекао природни имунитет и нико није вакцинисан. Са стране дође неко са заразом. Зарази првог са којим дође у контакт и зараза се великом брзином шири даље све док не дође до сваке особе из популације.

Ако вакцинишемо део те популације, на пример 25%, преосталих 75% ће сигурно поново бити веома брзо заражени.

Ако вакцинишемо 95% популације, шанса да заражена особа буде у контакту са невакцинисаном је веома мала. Чак и да дође у контакт са једном од њих, она ће највероватније бити окружена вакцинисанима и тако зараза неће моћи да оде даље од ње. На овај начин штитимо и оних 5% који нису вакцинисани.

Чувено питање: Како моје невакцинисано дете угрожава твоје вакцинисано?

Тренутно не угрожава. Вакцинисано дете у контакту са заразом вероватно ће у потпуности избећи испољавање симптома заразе или ће они бити знатно умањени. Проблем може да настане уколико велики проценат популације није вакцинисан и дође до епидемије. У том случају, сам вирус ће можда мутирати и тада више они који су вакцинисани нису заштићени. Они никада нису ни били заштићени од потенцијалних мутираних верзија датог вируса.

Ко је онда угрожен?

Постоје људи који не смеју да се вакцинишу. На пример, бебе које нису достигле узраст у ком се прима вакцина или имунокомпромитовани по које би било каква зараза била погубна.

Ако њих окружимо вакцинисаним људима, спасићемо им животе.

Како колективни имунитет постоји ако вакцинишемо само децу?

Својевремено је вакцинацијом покривена читава популација одређених народа. У Србији је то такође учињено. Како дејство вакцина не траје вечно, тачно је да код неких, који су вакцинисани пре 20 и више година, имунски одговор јесте ослабљен и они могу бити потенцијално заражени живим патогеном и пренети га даље. Ради се о томе што су они својевремено били вакцинисани. Ако сваког новог члана популације такође вакцинишемо, зараза ће просто заобилазити популацију и у једном тренутку ће бити потпуно истребљена.

Колективни имунитет је једна од примарних карактеристика које описују развијено друштво. Све развијене земље имају успостављен колективни имунитет за већину болести за које данас постоји вакцина. Уколико покривеност вакцинисања падне испод процента који је неопходан за постизање колективног имунитета, вакцинација постаје обавезна док се колективни имунитет поново не успостави.

На овај начин, људска популација се бори против правила природе. Да ли је константан раст људске популације добар или не, то је друга тема, али да ли желимо да заштитимо свако дете, то заправо не треба ни да буде тема расправе. Колективни имунитет је друштвена одговорност а не избор појединца.