Бели лук (лат. Allium sativum) је луковичаста биљка из породице амарилиса (Amaryllidaceae) широм света позната по свом упечатљивом мирису, због којег се већ хиљадама година користи као зачин, али и у разноврсне медицинске сврхе.
Млади бели лук је зељаста биљка са узаним, пљоснатим листовима чије основе под земљом формирају луковицу – орган за складиштење хранљивих материја. Сваки чен унутар луковице се формира од базе два листа: један лист служи за складиштење хранљивих материја и његова база задебљава, док се од базе другог листа формира спољашња опна чена. Цветови се развијају на заједничкој осовини и чине цваст звану штит. Код ове врсте цвасти, главна осовина је скраћена тако да цветне дршке полазе са њеног врха и на њима се формирају цветови у приближно истој равни. Углавном прво почну да цветају пупољци који се налазе на ободима цвасти, а нешто касније цветови у унутрашњости.
Битно је поменути да само неке сорте из Централне Азије, Шпаније и Мексика имају цвасти са добро развијеним цветовима и семенима. Остале сорте развијају бесемене цветове или уопште не цветају, тако да се бели лук широм света превасходно узгаја из ченова. Током сазревања луковице, ченови улазе у стање дорманције (физиолошко мировање) која је најјача код потпуно зрелих луковица. Ово стање траје од пар недеља до 2 месеца и да би се уклонило, зреле луковице се морају чувати на температурама од 5 до 10 °C. Тек након престанка дорманције ће из чена моћи да израсте нова биљка.
Горе лево: млада биљка белог лука; горе десно: луковица младог белог лука; доле лево: цваст штит; доле десно: изглед плода.
Филогенетске анализе базиране на молекуларним и биохемијским маркерима указују на то да је бели лук настао на подручју Централне Азије, на територији данашњег Узбекистана, Киргистана и западне Кине. Одатле се ова биљка проширила на територију Сумерије, античке Индије и Кине где се узгајала још пре око 5000 година. На територији Египта су пронађене глинене фигурице луковица белог лука за које се процењује да датирају из 3700. године п.н.е. Данас се бели лук узгаја широм света на географским ширинама до 50°, али превасходно у Кини, Средоземљу и Латинској Америци.
Научници се слажу да бели лук води порекло од дивље врсте Allium longicuspis и да се првобитно прилагодио условима оштре континенталне климе са сушним, врућим летима и дугим, хладним зимама. Због тога би се биљка развијала на пролеће, брзо формирајући луковице пре летњих суша када би ушла у стање дорманције. Тек након првог мраза отпочело би формирање коренова и изданака који неће порасти довољно да их захвати јак лед, већ ће остати заштићени под земљом. Биљка ће наставити да се развија чим температуре почну да расту. Оптималне температуре за раст биљке су од 12 до 24 °C. Међутим, са заузимањем нових територија, бели лук је морао да се прилагоди и другачијим температурним, светлосним и водним режимима, који су веома битни за ток његовог развоја, тако да данас постоје сорте којима не треба јака зима за прекид дорманције и ове сорте могу да се саде и у рано пролеће. Неке области као што је тропска Африка имају проблем са узгојем белог лука због непостојања потребних температурних варијација и варијација у дужини трајања дана које су непходне за што бољи раст биљке и развој луковица. Ограничена количина падавина током сушне сезоне и недостатак минерала као што је фосфор представљају додатна ограничења за ефикасан узгој белог лука у овим пределима.
Главна карактеристика белог лука, али и других врста лука, јесте присуство различитих сумпорних једињења. Управо сумпорна једињења су одговорна за непријатан мирис који се ослобађа при сечењу или жвакању лука, што омогућава биљци да се заштити од биљоједа. Сви знамо како изгледа када расечемо главицу црног лука – пожелимо да побегнемо главом без обзира. Ова једињења убијају микроорганизме, одбијају инсекте, али и оштећују црвена крвна зрнца различитих животиња, а поготово мачака и паса (због чега се бели и црни лук не смеју давати љубимцима!).
Доминантно сумпорно једињење одговорно за мирис белог лука је алицин. Он настаје када инертно безмирисно једињење алиин дође у контакт са ваздухом. Алицин је веома реактиван због чега се брзо конвертује у друга органска једињења као што су диалил сулфид (ДАС), диалил дисулфид (ДАДС), диалил трисулфид (ДАТС) и ајоен, нарочито при кувању.
Извор: https://medf.kg.ac.rs/
На Дан белог лука, широм света прославља се значај белог лука у људској историји, његова специфичност као зачина, али и бенефити које доноси нашем здрављу. Постоји велики број радова који истражују различите ефекте белог лука на људско здравље и уколико вас та тема интересује, имаћете прилично велико штиво за читање.
Ми ћемо се, пак, ограничити и навести само неке од до сада истраживаних ефеката које можете детаљније проучити:
- антибактеријска и антифунгална својства белог лука
- снижавање крвног притиска, хипергликемије и количине триглицерида и холестерола у крви
- спречавање формирања крвних угрушака
- потенцијални антиканцерски ефекти
- успоравање процеса деменције
Важно је обратити пажњу на начине припреме екстраката белог лука, на коришћене количине као и дужине третмана у различитим студијама. Наведени ефекти се углавном остварују дугорочном употребом умерених доза. Нагла употреба прекомерних доза, поготово ако особа раније није конзумирала свеж бели лук, може имати лоше ефекте на дигестивни систем, као што је оштећење желудачног епитела. Алергијске реакције и интеракција са лековима су такође разлози због којих би требало обратити пажњу при конзумацији белог лука.
Међутим, благотворни ефекти белог лука нису ограничени само на људско здравље. Антифунгални ефекти белог лука сматрају се важним и за третман биљних усева против одређених гљивица. Бели лук може бити идеалан за здружену садњу са другим биљкама (јагоде, спанаћ, купус, броколи, кељ, парадајз, па чак и руже) чији је узгој отежан присуством различитих “штеточина” . Уочено је да здружена садња грашка или пасуља и белог лука може негативно утицати на развој белог лука услед компетиције за ресурсе. Зато би требало обратити пажњу са којим биљним врстама се бели лук може здружено садити како би обе биљке дале што бољи принос.
Због свега наведеног, сматрамо да бели лук заслужује да му посветимо барем овај један дан у години. Шта ви мислите?☺
