7. април – Међународни дан даброва

Време читања: 4 минута

Даброви су у народу најпознатији као веома вешти градитељи. Многи од нас први пут су се упознали са овом симпатичном животињом захваљујући многим цртаним филмовима о животињама, где би нас лик дабра увек пријатно изненадио својим вештинама. С обзиром на то да је данас Међународни дан даброва, упознаћемо се са њиховим талентима и способностима.

Свима добро познат реп и зуби

Род даброва (Castor) укључује две врсте, а то су европски и канадски дабар, који су највећи глодари северне хемисфере. Ове животиње одликује масивна, здепаста грађа. Збијено тело покривено је густим смеђим крзном, док је са стомачне стране длака нешто светлија. На глави из крзна вире ситне, округле уши. 

Кратке ноге дабра имају по пет прстију. Прсти на предњим шапама имају оштре канџе које користе за придржавање и преношење хране и прућа, док су на задњим ногама прсти спојени пловним кожицама. Снажан реп спљоштен је као весло, покривен љуспицама и дуг је до 35 центиметара. Специфичан облик репа користи као кормило при пливању, али и као сигуран ослонац док на копну глође дрво. Када упозорава на опасност, дабар снажно удара управо репом о површину воде.

За обарање дрвећа користи своје оштре, дуге секутиће. Дабар може бити тежак око 30 килограма, а дужина тела му досеже до око 90 центиметара.

Из свог скровишта излази углавном преко ноћи. Иако вредна, веома је опрезна и плашљива животиња. На тлу је доста спор, те највећи део живота проводи у мирној води. Живи у мањим групама или сам, уколико не оформи породицу.

Дом који у потпуности сами праве – станиште дабра

Даброви су препознатљиви по изградњи брана и канала, а увек једна јединка обрађује једно стабло. Њихове колоније граде једну или неколико мањих брана, како би осигурали мирну, дубоку воду која их штити од предатора, а и да би, плутајући, уз мањи утрошак енергије преносили храну и грађевински материјал. За свој дом бирају поменуте мирне воде, речне рукавце и језера са обалама које су обрасле листопадном шумом. 

Живе у источној Европи, Русији и Канади, а након много година поново су насељени у Скандинавији и Француској. 

Дабар је биљојед, те се храни искључиво биљном храном: лишћем, биљним соковима и кором стабала. Храни се сочним биљем које проналази у води или на обали. Једе траве, трску, младе изданке и лишће, а зими му је главна храна кора меких стабала. Дневне потребе дабра износе до два килограма коре стабла. За исхрану му највише служе врба и топола, потом нешто ређе бреза, храст, леска, јасен. Једе више од 300 зељастих и дрвенастих биљних врста.

Изражена чула код дабра

Најбоље му је развијено чуло вида. Најактивнији је ноћу, када је, уз воду, и остатак природе тих. Добро су му развијени како слух, тако и њух. Међутим, чешће се ослања на слух. Дабар опасност или преплашеност, уз ударање репом, показује и јаким дувањем, односно специфичном врстом режања.

Од распрострањености до истребљења

Европски дабар није био поштеђен од стране људи. Некада је настањивао све водене површине од севера до југа европског копна, али почетком 20. века је готово истребљен, те се могао пронаћи само на неколико локација. То су четири одвојена локалитета: југ Норвешке, река Лаба у Немачкој и Пољској, доњи ток реке Роне у Француској и Русија. Овај високи пад популације резултат је лова даброва због крзна, али и због тога што њихово обарање дрвећа и плављење водених путева често омета употребу земљишта за друге намене.

Из Србије дабар нестаје крајем 19. века, а поновно се враћа у периоду од 1998. до 2005. године у оквиру пројекта „Дабар у Србији”. У Специјалном резервату природе „Засавица” настањени су 2004. и 2005.године, када је у три наврата пуштено укупно 35 јединки пореклом из Баварске (Немачка). Оквирна процена бројног стања у Србији је да постоји између око 3.000 јединки, али је због немогућности континуираног праћења веома изазовно утврдити њихов тачан број.

Тек пре десет година почео је да се враћа и у наше пределе, конкретно Горње Подунавље. Уз многе акције које су за циљ имале повратак дабра на некадашња станишта широм Европе, дабар је у релативно добром бројном стању. Према подацима за 2000. годину, популација европског дабра креће се од 60.000 до 650.000 даброва.

Даброви су у Србију стизали и из Мађарске, Хрватске, а у последње време, највероватније и из Румуније. Занимљиво је да се упоредо одвијао и обрнути процес, те су домаћи даброви исто мигрирали ка суседним земљама.

Еколошки инжењери који људима задају одређене штете

Када су у потрази за храном и материјалом за изградњу брана дабарови причињавају одређену материјалну штету људима. Штете могу да настану када се знатно подигне ниво воде јер се истовремено повећава и њена површина (може се догодити изливање из речног корита, што онда доводи до поплаве). Вредан рад даброва може узрокује поменуте, могуће поплаве на пољопривредним усевима.

 У одбрану даброва, чињеница је да они нису само градитељи брана, већ да су и веома спретни еколошки инжењери захваљујући чијем раду опстају, а неретко и настају, данас све више угрожени, мочварни и језерски екосистеми. Док изграђују склониште за своју породицу у виду бране, даброви утичу на то да се део реке знатно прошири. На тај начин се велики део околног копна плави, што омогућава брзо ширење биљака влажнијих станишта (попут врбе и трске), које привлаче многе друге животиње које користе ову вегетацију као свој нови дом.

На основу Правилника о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, управо европски дабар спада у строго заштићене врсте.

Да ли је и вама фасцинантна улога дабра као еколошког инжењера и да ли сте знали колико су заправо угрожени?