Сунце је милионима година људима било и остало предмет дивљења. Од давнина су га сматрали божанством (Хелиос у грчкој митологији, Сол у римској), уживали у свему што његова светлост и температура пружају и плашили се помрачења као смака света. Иако смо доста напредовали од антропоморфизирања астрономских објеката, мада им се и даље дивимо, тек смо на корак ближе свеобухватном разумевању истих.
За почетак, са одређеном сигурношћу можемо да објаснимо како је Сунце настало. Свемир, иако изгледа поприлично пусто, препун је честица и гасова. Највећи проценат ових честица су водоник и хелијум, мада има и других елемената насталих од смрти пређашњих звезда. Пре отприлике 4,5 милијарди година, таласи енергије који редовно протичу свемиром су притискали ове честице све ближе и ближе, све док гравитација није изазвала њихово груписање и спин (ротирање). Ово је кључно јер баш овај спин је изазвао да се овај облак спљошти у некакав диск, у чијем центру се накупљао материјал и формирао протозвезду која ће касније бити Сунце. Сама гравитациона сила Сунца је довољна да одржи све планете, укључујући и нашу Земљу, у орбити. Можемо рећи да се, на неки начин, цео наш живот врти око Сунца (буквално!).
Даљи процеси су довели до повећања притиска и температуре, све док се није достигла тачка када почиње да се дешава нуклеарна фузија (водоник се директно претвара у хелијум уз ослобађање енергије) што условљава све процесе у нашем, Сунчевом, систему. Ослобађајући енергију и светлост, Сунце утиче на следеће ствари:
Прво и основно, загрева површину Земље, довољно да је живот на њој могућ и да је Земља прелепа плава планета, а не ледена пустиња. Светлост која долази до Земље апсорбују и трансформишу својеврсни фотосинтетички апарати биљака, алги и бактерија, где даље, осим што им пружа храну, пружа осталим организмима кисеоник. Без ових, наизглед једноставних, ствари, живот онаквим каквим га данас видимо, не би био могућ.
Интересантно је споменути да Сунце заправо није жуто. Приметићемо да увек када цртамо Сунце, бојимо га у жуто (или ако смо у Јапану, црвено). Ово је ефекат који се јавља расипањем светлосних зрака о честице Земљине атмосфере, те зна бити бордо, црвено или чак жуто. Слични процеси омогућавају нам да видимо небо као плаво. Сунце је, у ствари, бело. Доказ за ово можемо видети у дугиним бојима, које представљају Сунчеве зраке који се расипају на саставне таласне дужине. Можемо да се запитамо: да је Сунце стварно жуто и емитује жуте светлосне зраке, које би боје био снег?!
Многе организације које се баве конзервацијом угрожених животињских врста обележавају други петак у марту, као неки вид захвалности Сунцу. Мени интересантан пример је: Love the oceans, где сунце има огроман утицај у навигацији ових животиња и омогућава им успешно парење. Aко се уопште може издвојити најзначајнија улога Сунца за нас и нашу планету, остаје отворено питање чистог и обновљивог енергетског ресура. Последњих деценија питање обновљивих извора енергије и спречавања глобалног загревања са смањењем загађења природе је у јеку. Као потенцијално решење, јављају се соларни панели који могу производити струју, пружити грејање и чисти су. Као и увек, остаје питање економичностих оваквих панела.
Судбина Сунца, па и Земље, је да се временом угаси и то на спектакуларан начин. Временом, потрошиће се сав водоник који је у језгру, па ће најбоља лабораторија у нашем свемиру прећи на хелијум као извор енергије. Нарашће до толиких димензија да ће буквално прогутати Меркур, Венеру и нашу Земљу. Полако ће доживети колапс и смањити се на Белог Патуљка, али ће и даље емитовати топлоту и енргију док се хлади. Срећом ова судбина је још далеко у будућности, неких пар милијарди година.
Оно што можемо са сигурношћу тврдити јесте да, иако је прошло много година од нашег обожавања Сунца као божанства, и даље је јако очекиван гост после хладних зимских дана и никада не пропушта прилику да нас обрадује дугим и топлим летњим данима.
