Сви организми који настањују нашу планету, без обзира на ком месту живели, изложени су еколошким факторима, односно чиниоцима спољашње средине. Дакле, они одређују услове живота у одређеном станишту.
Утицаји неживе природе су абиотички фактори и они се деле на три групе:
- климатски фактори,
- едафски фактори и
- орографски фактори.
Климу једног подручја чине климатски елементи, као што су: сунчево зрачење, односно дужина трајања сунчевог зрачења, температура, влажност ваздуха, облачност, висина падавина (висина, односно количина падавина изражава се у милиметрима, односно литрима по метру квадратном), правац и брзина ветра.
Ако узмемо за пример област пустиње Сахаре која се налази у тропском појасу, можемо закључити да је температура изузетно висока, али и да је разлика у температури током дана и ноћи и до преко 40 °C, а висина падавина изузетно мала. Управо због ових сурових услова, мали је број врста које могу насељавати овај предео. Са друге стране, у тропским кишним шумама реке Амазон, где је велика висина падавина, а температура приступачнија за опстанак, живи велики број врста. Еколошки речено – биодиверзитет је веома богат (сетимо се најзеленијег дела Јужне Америке ког смо виђали у атласу).
Наравно, не утиче само клима на степен разноврсности врста. Други по реду абиотички фактори су едафски фактори, који одређују карактеристике земљишта.
Земљиште настањују бројне биљке, животиње, гљиве и микроорганизми, који утичу на стварање и плодност земљишта. Због недостатка наведених утицаја, између осталог, горе наведена Сахара оскудева у биљном и животињском свету, док Амазонија обилује врстама, како биљним, тако и животињским.
Трећа група фактора су орографски фактори, који укључују надморску висину, нагиб терена и окренутост одређеним странама света. Они сами не утичу директно на жива бића, већ у комбинацији са претходне две групе фактора.
Ако бисмо посматрали једну планину, приметили бисмо да биљних врста има све мање како се крећемо ка већим висинама, јер температура порастом висине опада. Биљака ће бити више у подножју, на странама које су више изложене сунцу, логично, јер им је сунчева светлост неопходна за процес фотосинтезе.
Друга група фактора јесу биотички фактори.
Биотички фактори, као што и сам назив каже (лат. bios – живот), подразумевају живе организме, односно:
- утицај живих бића на неживу природу
- узајамне утицаје међу живим бићима
- утицај човека – антропогени фактор.
Како то жива бића успевају да делују на неживу природу?
Када се копно издигло из мора или океана, остао је празан простор, копно, стена.
Временом су тај празан простор населиле зељасте биљке и ситни организми, потом нешто сложеније биљке које су мењале и само станиште. Настао је танак слој земљишта, а самим тим све повољнији услови за живот.
Природа налази начин да се развија и цвета. Назадност, тј. пропадање неког екосистема под природним условима се ретко дешава, а и ако се деси, тај процес траје дуго.
Врста, односно популација, да би могла да опстане, мора успостављати интеракције са другим популацијама. Другим речима, потребна је минимум једна популација биљака, тј. произвођача, једна популација животиња, тј. потрошача, и једна популација бактерија или гљива, тј. разлагача, како би се обезбедио проток материје и кружење енергије у природи. У реалности су ови односи сложенији, те је много већи број популација које коегзистирају, стога ћемо о овој теми детаљније у неком од наредних чланака.
Осим ланаца исхране, јединке једне популације ступају у репродуктивне односе како би се повећала бројност јединки (наталитет), односно спречио нестанак исте. Јединке које умиру због старости, болести, или су једноставно постале плен предаторима, представљају стопу морталитета. У свакој природној популацији однос између наталитета и морталитета је избалансиран, али је нажалост током историје утицај човека допринео изумирању бројних врста.
Утицај човека на природну средину, односно антропогени фактор, је нешто чему треба посветити огромну пажњу. Још од давнина је прачовек тежио да искористи све благодети природе. Најпре је ловио животиње, ради меса и крзна, касније их припитомио и гајио, ради истог циља, те се чини да се до данас ствари нису много промениле, али јесу – на горе.
Савременом човеку су доступни сви природни ресурси. Коришћењем нискоефикасне, прљаве и застареле технологије, изградњом индустријских постројења, саобраћајем (друмским, воденим и ваздушним), прекомерним коришћењем пестицида и осталих хемикалија, сечом шума, и многим другим активностима, допринео је загађењу ваздуха, воде и земљишта. На основу наведеног, долазимо до кратког и врло битног закључка – антропогени фактор је и претња и једино решење за опстанак наше планете.
Што пре схватимо да једино човек, односно ми сами, морамо уложити огроман труд да спречимо даље загађење и претерано црпљење природних ресурса, да садимо дрвеће, не бацамо смеће у реке и мора, већ напротив, очистимо копнене и водене екосистеме, пре ћемо обезбедити наредним генерацијама плаветнило неба и прозирне реке.
